Zemunski glasnik

124

Суђење рлзкпезу А. Карађорђевићу у Пешти 27. Јанрара 180!). и еледећих даиа. У Понедељник 27. Јануара започет је у познатој кривичној парници противу разкнеза А. Карађорђевића, 1Ј. ТриФковића и Ф. Станковића, јавни претрес у Пешти иред пештанским криминалним судом. Знајући, да ће и наше читаоце овај јавни претрес занимати , науми.ш смо им у изводу достављати 1'а. Председник овог суда јесте судски саветник Јосиф Прејзлер, државпи тужилац Балтазар Строкај, тумач Беровац. Карађорђевићев бранилац Александар Фунгак, Трифковићев Фаркаш а Станковићев Бладислав Силваши. Око 10 сахати дође Карађорђевић, који је затворен био у Карловој касарни са местним натиоручиком бароном НеФцерном у судску двораиу. Кад је ушао у дворану, поклонио се налазећим се у дворани слушаоцима. Он беше сасвим у црно обучен и седе у Фотељ. С десне етране сео је Станковић а с леве Трифковић у Фотеље. Претседник у неколико речи рекавши важност предмета, који ће се решавати, иозове слушаоце да се \ здрже од сваког одобравања или негодОвања. Потом позове државног тужиоца Строкаја, да овај изкаже у кратко предмет овог јавног претреса, што овај и учини. Државни тужиоц описавши убиство кнежево, наиосљетку рече: многи докази говоре против разкнезаКарађорђевића, да он шиљанем новаца, обећањима и набавком срествава за ивзршење "кнежевог убиства у Топчидеру, као главни виновник злочинства изгледа, дочим су његови сузавереници ТриФковић и Станковић као саучестпици истог злочииства окрив.кени. По прочитању овом поименце позову се сведоци, који су осим Стевана Андрејевића из Земуна сви дошли. За тим се запиташе окривљени за име, презиме, месго рођења, стање "њихово и дали су досад осуђени били, и одговоривши на стављена питања, позове се сведок Аца Поповић Зуб , који за себе рече да је несник, снисатељ н савластник једног српског новосатског листа (дали „Маиретка" или „Комарца 1 '?) Он рече, да је 1865 године на зактевањв свога иријатеља Стевана Андрејевића из Земуца једиу ирокламацију сасгавио, која је имала ту цељ, да ерисни народ побуни нротиву вла-

дајућег кнеза Михајила Обреновића. Ова је прокламација печатана код Игњата Фукса у Н. Саду и за њу је Андрејевић од Карађорђевића неки 200 дуката примио. Доцније је, рече даље Поиовић, такођер на захтевање истог Апдрејевића једно писмо као од Карађорђевића султану уирављено написао, у коме Карађорђевић говори о свргнућу Обреновићеве породице и васпостављењу његовом на кнежевски престо и за то моли од султана 20 -40 хиљада дуката, с којим би подигао буну у Србији. Још обећа султану верност, ако он опет на кнежевски престо дође. Од исте прокламације налазио се један примерак и она се како у српском оригиналу, тако исто и у немачком преводу прочита. Што се пак тиче писма на еултана, то рече Поповић, да нема код себе концепт од њега, но могуће је, рече, да се налази код вишеиоменутог Апдрејевића. Бранилац Карађорђевића Фунтак занита затим Поповића, чијим је налогом он исту прокламацију и писмо на султана саетавио, на што овај рече: да он још од 1863 године у никаквом одношају нестоји са Карађорђевићем, и да ее овај тада двапут изјаснио: „за љубав моју, нећу да се пролива крв." Прокламацију и писмо на султана, рече, да је на зактевање свога пријатеља Стевана Андрејевића саставио и да је исто писмо и на Француски преведено. Дали је и од кога је Андрејевић зато штогод примио, рече да незна, но Андрејевић само тада толико рече, да то бива са знањем и налогом Карађорђевића. Поповић рече даље, да није са Карађорђевићем о овој ствари никад говорио и иримети још да је од прокламације 400 примерака Андрејевић предао оптуженом Ф. Станковићу, које је овај зацело у Србију крадом унео. За тим се још једно на ово относеће се признање огсутног Андрејевића прочита , где брошира последњи Обреновић ролу игра и која је Андрејевићу у више примерака од неког барона Лудвика Сабарта, пређе пруског писара конзулског у Београду, из Беча поелата. Ова је брошира код мехитариста у Бечу штаМпана и Андрејевић држао је њен садржај за неонасан јер је у Бечу посгајала цензура. Броширу Андрејевић преда Станковићу, који је из Београда к њему дошао; доцније је опа пак коНФисцирана. Оптужеии ТриФковић отриче пред судом, да је кнез Карађорђевић или

оп у име н.егово Андрејевићу вкад наложио прокламације или помеНуто писмо на султана, да их Поповић састави. Да је ту намеру икад киез имао, то, рече, зацело да би се на пособније људе, него што је Андрејевић иПоповић обратио. ТриФковић даље рече, да му је прокламација добро позната и да му је више иримерака од ње послато, но од кога то незна. Такођер се несећа, да ју је иком показивао; могуће је, рече, да ју је кнезу ноказао, но зацело није ником другом изван куће. Он даље одриче, да је Андрејевићу давао новаца за њиово штамиање и за што друго. На питање председниково, како да се ни један иримерак од те брошире у његовом стану ненађе, рече ТриФковић, да је он њи за неке пашквиле држао, те их је због тог и уништио. Оптужени Ф. Станковић, упитан за прокламације, рече, да се он 1864. године из Бечкерека преселио у Пешту. Андрејевић, рече, није му никад никакве брошире дао, он и незна, рече, за њих, нити их је по Србији растуривао. Затим се предузме сведок ЈосифКирнер пушкар пештански. Он позна показане му револвере, који су код убица кнеза Михајила нађени, као свој рукотвор, но незна, рече, коме их је продао. За ТриФковића и Станковића, рече, да их познаје. Станковић је од њега 2 револвера и 200 патрона узео и више је Србијанаца довео, који су од њега револвере купили. И ТриФковић је рече код њега револвера купио и ова два показала, могућно је т рече, да су они исти, што их је ТриФковић купио. Кад их је пак продао, то се неможе, рече сетити. После се и сведок Пгњат Дреер ножар и хурургических инструмената правиоц испита, и овај позна два ловачка ножа, који су се нашли код убица кпежевих као евој рукотвор, Он, рече, да је три једнака ножа ТриФковићу направио и за њих 27 Фор. примио. За ТриФковића, рече, да је држао да је он иноземац. Кад је овај, рече, дошао у његов дућан, није му се допао ни један од мојих ножева, што бијаху у дућану, и ја. рече, паправим по заједничком дртању ове ножеве. ТриФковић инведен нред овог сведока, будеодњега ома нознат, и оп призна, да је исказивање овог сведока сасвим истинито. (Наставиће се.)

Издаје и уређује: И. К. Сопрон

Соиронова нечатња у Земуну.