Zemunski glasnik

180

Јувачки сннови. По М. Јокају.

Ове беше изгубл^ено. . . Слава пређашњих битака, нада синова отаџбине, цвет војинства, све —- све поништа Драгашанска битка, што сломи силу Молдавској и учини те с нова потпаде под турски јарам... Тридесет и три младих бораца „свете чете," што се са крстом на прсима за веру и отаџбину борах), протуку се кроз јаничарске редове и склоне се у брегове. Они сви беху са сма јуначки и млађани. Та међу јунацима „свете чете" ни један није имао више од двадесет година, а Јордакије — најхрабрији и вођа љихов, тек деветнаест. Кад су битку изгубили, раздере Јордакије заставу што се гордо ленршаше, опаше се љоме као појасом, запојас тај задене један нож, други узме у руку. „За мном!" викне својим пријател>има па јурне у гусге јаничарске редове. Кад се затим осврне, беше њих само тридесет и два шта за њим иђаху остали беху попадали. Но тридесет и два јунака спасоше свога вођу. па шта више још су једног роба имали, — Тиндарин бега најмлађег зета султановог. Каљ му беше под њим пао , бегунци га ухвате и у највећој опасности немицаху се од љега , пего га собом у највеће планине одведоше, где им познате провале послужише за кратко време као прибежиште. Опахије победници гонигае их до мркле ноћи. Само овде онде могаше чета малена између стена, што им као одморнице и бедеми служаху, по који час да се одморе, па чим би се гласови гонилаца приближили, морали су своју бежанију да продуже. Турци из свих сила гоњаху бегуначку чету, јер су добро знали, да је и Тиндарин бег међу њима. Сунце зађе но издајнички месец баш као ни мало помрчине недаваше бегунцима. Тек што би до каквог склонитог места дошли већ би их Јаиичари стигли, и гоњаху их пред собом као оно срне. Између врхова Драгашанских брегова провириваху куле мрког здања. На врху највише куле виђаше се удвојени крст а последња два прозора у здању осветљаваше слаба с етлост једне лампе. То здаље беше манастир — уеамљено станиште калуђерице сеетара. Дочепају ли се бегунци његове кагшје онда би могли од рат-

ничких тегоба да се одморе, па ако би то било и само до у јутру ; јер побожнђ дјевице неће од последњихјунака „свете чете" да затворе врата, него би још ако би вал^ало и слатком смрћу за отаџбину шњима заједно умрле. Са манастирске куле тужно зајечи глас самртничког звонцета . . . „Има неки мртвац у манастиру," рече један од ратника. „Окоро ће их и више бити!" — тужно одговори други. Глас звонцета умукне баш кад Јордакије удари песницом у манастирску капију. „Ко је то?" „Јордакије и дружина!" Капија се отвори ; узлазнике прими поштована вредна госпођа с белим убрадачем, игуменија монастирска. „У згодно си време дошао , и добј)о дошао!" — рекне она Јордакију. „У незгодније време неби могао да доЗјвм — а несретнији неби ни могао да будем него сад" — настави овај горко. Баш последљи од његових сапутника уђе на отворена врата. Игумепија их преброји. „Оамо тридесет и два?! ... Па где су они други? „У својој домовини" -- одговори Јордакије показујући на небо. Игуменија пође пред војницима уз степене. Пред великим вратима трапезарије застане пајош једанпут рекне Јордакију. „Добро дошао ! ти си дошао баш кад треба, девојка што си је јуче овде довео , умре данас од тихе смрти." Јордакије се смерно прекрсти и полако отвори врата. На сред собе лежаше Јкртва, лепа бледа сенка из другога света, душа, што им око још видети могагае, што би помислио човек да је још може да пробуди, кад јој усне тело пољубе. Па и ако срце зна да се она далекодалеко под другом звездом и на другом свету шеће. Јордакије приступи бледом и лепом мртвом телу. Опо је још било дете, једва да је шеснаест пролећа дочекала. У тешкој бол>и клекне он покрај мргвог тела и обгрли са дрктавим рукама. То бепге његова сестра Ирена. Онај други младић што са бледих усана мтрвог тела неможе очи да одвоји, то беше Маријотије Наета њен заручник. Укочено почива његово око на њој као да би хтео да отера ужасну смрт са лепог бледог лица. Ил мож-

да мисли да и човек може да умре кад дуго гледа мртво тело своје драге ?! Две свеће гораху у зачељу мртвог тела а треће је светило бледа месечина што кроз ирозору собу провириваше. Четири калуђерице певаху псалме. Пуцањ прекиде песму и окна од прозора с треском попадаше. Непријатељи јаничари већ су пред капијом. Јордакије скочи, стисне Маријотијеву руку и младићи ништа не зборећи приуготовише сеза одбрану. На монастиру бегае осам ирозора. На сваком етајаху по два борца а по двојица иза њих спремна да им пугаке пуне: Тако отпочну борбу. Пуцњаве се заори и где који Османлија гато је већ о победи сањ.ао нађе овде своју смрт. Јаничари нису у стању били да развале гсапију манастирску, јер ко би год до ње дошао пао би одмах од зрна младићских. Док је трајала дивља борба певаху калуђерице тихо : „Господи помилуј !" До но ноћи младићи одбише четиру навале и Турци се уверише да њихови противници скупо своју крв продају, па ношљу у Драгагаан за топове. Топови ће тврђаву да нробију а пугаке и сабље остало ће да учине. Одмах дођоше и топови. Гирлет "ала, најкрвожеднији прогивник, намеети их преко од манастира, па викне у манастир да се узалудне обране оставе, оружје и роба да издаду и тако да живот себи одрже. Кад Јордакије ово чује , узме бега за руку одведе га у гробницу манастирску и нред њим отвори, један мртвачки сандук: иун барута. „Сад иди на кулу натраг и одатле с агом, говори кажи му да се ми нити његовој самовољи нити милости предати нећемо. Но хоће ли он да ти дсив од;Гвде изађепт, нека се удали одавде са својим људима да би могли с миром да одемо, на ћемо те ми овде оставити. . . Но ако ли само један пут онали из топова на манастир, бацићу здање, тебе и све нас у ваздух. Сад говори гањим ако ти је живот мио!" Тиндарин бег рече да га на кулу одведу и викне аги : „Храбри Гирлет ага. твоја дужност није да мој живог чувага, него да непријатеље победиш. Зато немој никако да се угађага с неиријатељима за мој живот. Наиада их снажно. Они су малодужни и дркте од — —"