Zemunski glasnik

155

нееу. Он је дакле у картаљу расеаности потражио. Па и ту га је срека нечувено обасипала. Досад је био само ожењеним људима трун у оку, а сад га, већ и други људи доста завидљиво погледаху. Као што рекосмо, имао је нечувену срећу. Притом је био мудар; чувао је свој новац и није га више хтео, као остали, раскошпо и немилице у тартањ трошити. Купио је неко мало на врло лепом положају лежеће добарце, откуда ке се у старијим годинама моћи издржавати. Свако је знао да му је срећа с картама доста новаца донела, али још никоме не беше познато, да је он те новце већ целисходно употребио. 0 тога се тада у отменијим круговима често могоше чути ове речи: — Знате ли шта ће приша-Милисав са новци да уради? — Шта? — Купиће једно добарце у Макови. Та се досетка проносила свуд по касинама, каванама и другим јавним местима, где се светски људи скупљаху. И сам Милисав, кад добре воље беше , грохотом би се томе насмејао. Та од добри пријатеља и иознаника човек свашта нрима. Али догоди се, да један јаван лист, кога у месту највише читаху, од речи до речи међу својим домаћим вестима ову белешгсу донесе: „— Кажу људи, да је срећа ћорава бака. која сваког изобиља при ееби има. Лишена вида не може она никада сама на своја чеда да наиђе, да их свачим обасне, него је ваља потра;кити. Хоће ли човек да се увери о том, ето му примера у г. Милисаву , који је своју срећу у ситничарењу односно кар . . . у потражио , и нашав је дошао до положаја , да је на острву Макови лепо добарце купио. . . Веле, да намерава тамо за увек и сасвим настанити се!" — Да безобразне шале! Где је уредник, иека ми именује тог, што је белешку ту сасгавио! Како се усуђује оно, што часни и добри пријатељи само ми у шали рећи емеју, па јавност износити? Како он сме самном јавно иодсмеј и шалу терати? Ватим се одма упути управо уреднику иоменутог листа и кратко ал озбиљио рече му, да је оном нознатрм белешком у части својој повређен и захтева или да именује писца тих врста или сам да се с

њим туче. Ако ни једно од тога двога неће да учини, онда би му неколико Нута песницом нос целивао и штедро леђа нажуљио. Уредник тога листа беше стар и кратковид човек, који би двобој само са пером у руци добити могао , а између свег оруи>ја само са ножем и виљушком вешто владати умеде — те с тога помисли, да ће паметније и пробитачније бити, да име свог сурадина каже, него да се туче а можда и убити да. То и уради с том цримедбом, да је писац оних врста врло изображен младић, коме прекрасна будућност иредстоји и који тек од кратког времена на његовом листу ради. Он ]>ади овде у другој соби и сад ће доћи. — Овамо са отим новинаром, што му лепа будућност предстоји, повиче Милисав и стави се управо пред врата, кроз која ће онај ући — овамо с њим! Али како се пренерази, кад новинар уђе. То не беше нико други но главом онај мали х} г сарски капетан. — Ја сам написао онај чланчић и ево ме, готов сам да вам зањ одговарам. Ствар је врло добро погођена. Одавно је мали капетан прилике тражио, да се ма на који начин са Милисавом судари. Али овај је пазио на себе. Знао је врло добро, да га тај човек неописано мрзи. А било му је лако избећи га; требао је само да оетане веран своме сталежу, па тако се никад капетаиова освета на њега није излити могла. И сад баш да се тако догоди, да он сам — тај пажљиви Милисав у иаклену ватру свог заклетог непријатеља загази, да га сам на двобој позове, он, који је пуно узрока имао, да га се клони као живе ватре. Али сада се натраг повући, од своје ноштене речи одустати није могао, премда би то радо и весело учинио. Свакоме је у месту сувише добро иознато било, да бииши хусарски капетан сабљом ваљано владати уме а исто тако и у нишан врло добро гађа. Да изабере сабљу, значило би бацати се својевољно у наруче извесној смрти. Милисав се дакле одважи на самокресе. Штогод је част и ред допуштао, све се употребило, како би се само двобој осујетио. Растојање је одређено од тридесет корачаји; изабрани су великии незгодни самокрееи, што још никад верно не послужише, а напунише их маленим куршумима. Време беше

зимње и ветровито а оба борца морадоше се до кошуље свући, како би им руке што већма дрхтале. Све се тако удешавало , да би се милисављев живот спасао, да би се од извесне смрти избавио. И кад еваки од њих по самокрес узеше, рече новинар тијо Милисаву: „није ли вам чудно, да је баш данас година дана, како ми је заручница умрла?" Милисав на то постаде још блеђи, него што досад беја. Ћутећки оду на своје одређено место. Милисав гађаше дуго и емотрено, а бивши капетан опали жестоко. Ни један не погоди. Куршуми им ирозујаше преко главе, ко зна куда одоше. И поново се напунише самокреси; и по други пут опалише обојица и — опет не погодише. Сад ступише сведоци међу њих. „Част је опрана, рекоше, показасте да се не бојите смрти, трећи би метак био излишан ! Али удови ђувегија не помаче се с места него наново пунише свој самокрес. Милисав је морао то исто да чини. — Моја господо: „трипутБог помаже!" И Тек што то изрече, опали и по трећи пу» а ђуле просвира кроз лепо милисављево чело. . . . Превео — Л —

(Наотавак.) Овака неблагодарност од стране двора подигне шпански народ на оружје, те под предвођењем Рија развије заставу устанка 1820. Раздражени народ запали инквизицијску палату, побије инквизиторе, па и самом краљу грожаше емрћу. На супрот слободњачким четама стадоше тако зване „верозаконске чете и краљевска гарда." Но народњаци зацело би еасвим потукли своје непријатеље да им није на пут стао свети савез који се у Верони закључио. Ту жалоену улогу узео је на се Француски краљ Лудвик XVIII., који је под својим синовцем Ангулемом силну војеку оправио на шпанске либералце. Ова прилика поврати краљевску власт опет Фердинанду, и последња уставна војска изгуби битку код Кадикса. Као после сва^ ког грађанског рата настадоше грозна убијства и прогонства. Фердинанду саможивцу ништа није било свето осим његове власти.