Zemunski glasnik

204

У том тренутку беше отишла раденица. И тако сеђаше Аћим на клупи код прозора и глађаше браду. Авдокија уђе нешто послом, у собу, но одма изађе. Он ју праћаше очима. После неког времена опет уђе још једанпут да узме из друге собе свој мантил. Она је већ праг прекорачила . . . и не могаше се више уздржати, да јој не рече: - Врло ми је чудно, зашто је женама душа и свет да трчкарају и да се лепо обуку. И ништа од њих не бих желео, но само да бар један тренутак код куће остану. То није њихоп иосао даседекодкуће, већ трчкарају цео дан па још и у вече, то им је душа и свет. Јест, такоје! Авдокија чу, шта јој муж рече, и стајаше непомично; али кад чу речи; „па још и у вече" и нехотице се сгресе и дрмну главом, па се замисли. Али најзаддође себи и промрмља: — Ти једнако твојски тераш. . . Затим изађе из собе затворивши за собом врата. Аћимова речитост не беше по њеном укусу, и кад се је Аћим у вече с гоетима разговарао, или кад им је стао причати своја стара „збитија," обично је једнако зевала или се је морала уклонити одатле. Аћим за дуго гледаше у затворена врата. „Ти једнако твојски тераш," одговори он полугласно. . . Он устаде врло замишљен и лупи се песницом по глави. . . Тако прођоше неколико дана. Аћим непрестано гледаше свој) г жену, као да би јој хтео нешто казати, а она га је презреним погледима предусретала и тако обоје ћутаху. Аћим најзад промрмља по коју примедбу, што она пренебрегава кућу, или о лгенама у опште, на које Авдокија ретко да је по коју реч одговорила. И ако је Аћим био елаботиња, опет је вребао прилику па да својој жени очита вакелу. VII. Једног лепог јутра сеђаше Аћим са својом женом баш за доручком (јер због летњих послова не беше баш ни једног госта у меани), кад наједанпут зазврјаше таљиге по друму и зауставише. се пред меаном. Аћим погледи на ирозор па се намршти. Са таљига сиђе Наум. Авдокија га није видела, но кад чу његов глас, сгаде јој дрхтати кашика у руци. Он заповеди једном раденику да му проведе коња но авИздаје и уређује: И. К. Оопрон.

лији. Најзад се отворише врата, и Наум ступи у собу. — Помоз' бог, рече он, скидајући капу — Бог ти помог'о, прогунђа Аћим. „Оклен тако" — Од милостиве госпође, одговори Наум, и седе на клупу. — Од милостиве госпође? повтори Наум, ваљда каквим послом ? — Јест, послом. Авдокије Ареоијевна, имам част поздравиги вас. — Помоз' бог, Наум Ивановићу! рече му она. Затим наста гробна тишина, док најзад Аћим не рече: — Шта једете? павлаке, а? — Јест, павлаке, одговори Аћим, и наједаред побледи; али за тебе нема павлака. Наум га зачуђено погледи, и рече му: — А запгго нема за мене? — Зато, нгго нема! И при овим речма засијаше се очи у Аћима, удари руком по асталу па продужи : — У мојој кући нема ништа за тебе, разумеш ли? — БогстобомСемоновићу, штатије? — Није ми ништа, али право да ти кажем Науме Ивановићу, ти си ми мрзак! Старац се диже са свога места, од једа сав дркћући — „Чујеш ли Науме, нећу да те видим више у мојој кући; сад знаш ли" ! И Наум устаде. — Је сили присеби, старче? рече, насмејавши се поругљиво. Авдокија АреФијевна, шта му је бога - ти? — Ја говорим с тобом! продере се Аћим, вуци се из моје куће, чујеш ли? . . , Каква посла ти имаш са Авдокијом АреФијевном? Ја говорим с тобом и заповедам ти да се торњаш из моје куће! — Шта рече? запига Наум. — Вуци се из моје куће, ја теби кажем. Ено ти врата, па покажи леђа, разумеш ли ме сад? Наум му приђе ближе. — За име божје, татица, немојте се потући тепаше Авдокија, која до тада непомично за асталом сеђаше. Наум баци очи на њу. — Не љутите се Авдокоја АреФијевна; та зашто би се ми тукли? Али брате, продужи Наум, окренувиш се Аћиму, зашто дижеш толику ларму? Зацело је то гадно. Ргако ти можеш човека из његоне сопствене к\*ће терати! — Шта ти то говориш? иродере се Аћим, изишавши ван себе. Ко је овде госа бре? |

— Зар и зато треба мислиТи' И Науму се засијаше бели зуби. — Шта то значи? Зар ја нисам овде газда? — Теби човек не може ништа доказати брате, али ја ти кажем да је ово моја кућа. Аћим извргољи очи. — Шта је теби море , та ваљда си буњике јео, рече он најзад; откуд је ово твоја кућа? — А одкуд није моја. Видиш ли ти ово бело на црно ? извадивши из џепа савијену хартију. Ово је уговор, разумеш ли? — уговор за крчму и земљу, што сам купио од госпође Лисавете Проховне. Синоћ је уговор закључен, и сад могу слободно да кажем , да ова кућа није твоја, него моја. И сад ти кажем, да те до сутра невидим у мојој кући ! Разумеш ли? И пажљиво метну хартију опет У џеп. Аћим етајаше, каогромом поражен. — Лопове! продере се најзад Аћим, колико га грло доноеаше, лопове! . . . Хеј, Федка, Митка! жено! жено, изгурај га, изгурај га! Држ' га добро! Он беше сасвим пропао. Пази се старче, не булазни којешта, пази се! викну Наум . . . — Ама лупи га , лупи га жено! викну кроз плач Аћим , заман трудећи се да устане са евога места. Бездушниче, лопове! Зар ти није довољно? . . . па и кућу хоћеш да ми отмеш и све . . . Али стој , чекај . . . Нећеш тако! . . . Ја ћу сам ићи . . . сам ћу јој казати . . . како . . . зашто . . . Све продати . . . чекај сам . . . чек . . . И онако гологлав исгрча на друм. — Куда, Аћиме Ивановићу, куда тако тата? упитага раденица Фетиња, с којом се на прагу срете. — Оетави ме! идем милостивој госпођи! викну ојађени Аћим , погледајући на Наумове таљиге, које не беху још испрегпуте , скочи на њих , докона дизгене , ошину коња и зазвркташе та.виге — одоше правцем кући Лисаветиној. — 0 мајко наша Лисавето Прохоровна! говораше целог пута: зашто си тако не милостива ерца? Ја еам ти вазда веран био! И непрестано удараше Наумоно кљусе, да су се морали склањати сви с пута, који су га год сретали, и зачуђено су га гледали. (Наставиће се.)

Сопронова нечатња у 3< Ј муну.