Zemunski glasnik

Међутим га неко кроз голилу за руку дохвати и викну веседим гласом: „Особито ми је мило, што вас овде видим, Филиберте!" „Мени није бапг мило госиодине Бакиларе" одврати му Филиберт, али кад сам се већ дотле протурао, натраг нећу.' 4 „Није ни нужно. Ја сам овде, као \ мојој кући и будући ми ни•сте моју молбу одбили, већ сте са вашом ћерком дошли, да мој комад видите, то сам вам ја и лепо место нашао. Одите само из те гомиле". На нрагу сале дочека га пријатно госиодин Арнод, па тако исто и његову кћер. „Одите! на једној страни сале имам једну малу ложу, и ту сам два места за вас спремио. Нигде Нећете боље видети". „А онај млади човек ?" запита Филиберт нешто загежући се, „оћели се и он вечерас јављати?" „Лекен? Јел'те — он баш има главну улогу у мом комаду, као што сам вам већ и јуче казао. Он игра необично лепо. Ја вам истину кажем, то је редак дар". Филиберт поцрвени од љутине, а Вакилар се уклони. Арнод Бакилар није био баш непознат у његово време као песник и л.убимац Волтеров. При свем том н.егова дела имала су више учешћа у малим нозориштима, неГо у великим. па и вечерас давао је он својој публици нов комад: „Зао богаташ" , ша.Биву игру у иет радљи. На бини нађе песник још све у приличном реду. Овак се трудио да је леио уреди, и он се том појавом мало смири. Управитељ му ириђе и иоздрави га. „Имаћемо занимљиво вече," прозбори он. Сала се пуни непрестанб најош ако претстава испадне лепо, као што је иоследњег иокушавања била, онда несумњам о иотпуном успеху. . . . Али још највећи тријумФ имам вами да саонштим. рлушајте ме господо!" Оа овим речма обрну се он окодостојећима и рече им: „Био сам јутрос код господина Водтера". Сви се скупише око њега и он настави лагано: Ја идем ночесто код њега на сам му о вамн и вашим иретставама говорио. На будући је Јке.ван да мој комад види, то ће нас вечерас својим присуством удосго|'ити " . Ова се оест особитом радош-ћу црими. (,'амо унравитељ изгледаше смућеН.

„Ми немамо више ниједпог угод- [ ног места за госиодина Водтера" рече он ; ,,где ћемо га сместити?" „Донесте једну столицу. Велики иесник нека буде близу нас; он ће седети овде на бини између декорација као шточини и у ведиком „Теа1ге Ггап^ајб". Дакде иотрудите се брже госчодо! - Ади где је Декен ?" „Лекен?" викну уиравитељ, „ја га још видео нисам. Ја се и несетих њега, јер сам увек сигуран." „Пошљите свуда нека га траже, имаМ нешто важно да му кажем." Сдуге се врате. Лекена ненађоше нигде. а и нико га није вечерас ни видео. „Ваљда му се није каква несрећа баш данас догодила , рече Бакилар страшл >иво; „Наша цеда представа бида би немогућа." „Бидо би опште незадовољство." „И Водтер — -- Смутња беше све већа. пгго се већма време нредставе ирибдиживало. Сви викаху уједно. Неки мишљаху да по Лекена кући његовој пошљу; други онет питаху за његову адресу да иохите, док опет неко не рече, да је пре једног сахата код њега био, па да га нема. Наједаред јави један слуга, да кола Водтерова дођоше, и Бакилар потрча са управитељем напоље да пееника поздраве и да га до бине донрате. Кад човек, на кога је сва Француска тада гледала, унутра ступи све погледа на њ, и вест о његовом доласку разиђо се као муња по целој публици. Усиех Бакиларова комада беше тиме већ известан. Јер кад Водтер позориштну дружину својом носетом удостојава, то онда мора имати свог основа. И сами гдедаоцн осећаху неко задовољство, као да су и они тиме удосгојени. На бини настаде највећа тишина, кад се Водтер појави. Он поздрави све вештаке са највећом пријатношћу и учтивошћу. „Ја сам тодико о вами сдушао, моја госиодо, да нисам могао жељи ододети, а да недођем да видим како претстав.т.ате. — Ко је од вас Лекен, кога ми највише хвале?" Мртва тишииа паста. док Волтер окодпе прегледаше. „Ствар је у томе" прозбори најзад Бакилар, да Лекеиа баш еада немамо - то не могу чисто да схватим. —" „Лено!" рече Волтер, „треба да сте уредни." „Ми смо сви снремни," одговори управител., „а.Лекен је увек најбржи и најуреднији."

Волтер се шеташе разгледајући по бини, азањим је ишао Бакидар и давао му своја разјашнења. Песник није много говорио, већ се иаедањаше на свој дебели нгган, са којим је сваки час нестрнљиво матос бушио. Публика изван завесе беше међу тим све нестриљивија и узбуњенија. Филиберту, који се у једну узану дожу скучио, није било баш најбол.е, и његове речи беху све оиорије. „Требали еу још давно започети! Али нигда немогу да буду уредни ти актери, како V животу тако и у нослу. — Лзуди! правите све већу вику ви имате потпуно ираво" говораше Филиберт У једном куту сале иочеше неки већ сасвим по такту ногама лупати. „Нека се свира!" викну Филиберт најзад ражљућен из ложе- Већ тим речима он да повода нереду; многи показиваху на њ, и смејаху се. Његовој кћери ударише сузе на очи. ,,3а бога оче, немојте!" викну му она. „Нека, пусти ме само. Да ли ти ее допада ово. Зар је то лепо, кад је човек под тиранством овакве светине! И оиет Лекен жуди за славом, коју му таква светина даје, а овамо презире врди рад свога оца." Овај строги критичар Филиберт, беше чизмар, који је непрестаним трудом до приличног стања дошао. Његова кћи Катарина имала је већ многе просиоце, ади је она све одбила јер јој је Лекен син њихова суседа златара, још од детињства ерце одузео. Овај мдадић ступио је у радњу свога оца и показивао је велико прилежање и укус, док једном случајно на позориштну представу не оде. Од то доба он је био за нешен за позориштем, по цео дан гледао би и слушао би јунаке, па и у сну често чинило му се, као да је на позоришту. У глави су му непрестано били стихови, које је на иамет научио , и често и при самом раду полако декламовао. Он пије имао мира док није једног вечера и без знања евог оца у једном мадом позоришту представл.ао. Он доби.је наклоност нублике и од тада коцка му је бида извучеиа. Сви труди његова оца, да га од тога одврати беху узадудни; код њега се та страст све већма силила, па и сам старац виђао га је где је до цео дан на раду био а у вече оде иди да се сам упражњава. или да на бини све већу л.убав публике придобива. У поноћи сдушаху га суседи где говори, пдаче, нрети и