Zemunski glasnik

У Земупу, 6. ј\ла 18б9.

ЗЕМУНСКИ ГЛАСНИК.

белунски Гласнак ДбЛАди НеДеЉоМ у јутру* Цена му је годишњаб Фо- Предплату на Земунски Гласник прима ив Аустрије Сопроновапечатња ринти у банкнотама заједно с Поштарином или доставл>ањем у кућу. За у Земуну, из Београда и унутрашње Србије г. Велимир Валожићу ЈВео- 1 предбројнике у Србији стане Лис^ овај дукат цесарски с поштарином. Број 36. граду. Иредбројници из Босце, Херцеговине и Старе Србије предбројв За Боону, Херцеговииу и Стару Србију 00 гроша турских, ван турске се у пдаћеним писмима код управе вилајетеке печатње у Сарајеву. Бев Поштарине, Коју предбројници сами имају плаћати. новаца никакве се не уваасавају наручбине.

ПОВИВ НА ПРЕТПЛАТУ.

С данашњим бројем настаје нов рок предплате свима оним нашим Предбројницима, који су до конца јуна предплатиди. Ми их учтиво моЛимо, да изволе своју предплату обновити. „Земунски Гласник" остаће веран евоме програму. Као и досад биће овај лист независан. Пријатељ народа, за који пише, он ће да заступа слободно и без обзира на странке, начела напретка и поштења.

Претплата на „Зем. Гласник" од јула етане до конца септем. на ф . 1.25 „ „ децембра „ 2.50 за Србију је тромесечна цена 15 гр.

Наш занатлијски сталеж. Д..-•" ) (Наставак.) Говорено је, како наш свет занатлију на нижи ступањ друштвенога реда ставља од трговца. Ваља се упети из свију сила, да се та предрасуда истреби из народа; јер у колико је то неправедна појава, у толико је више штетна по народно-привредни напредак наш. Занатлија својим радом ствара добра, даје сировим производима већу вредност, дакле множи народну имовину. Такав сталеж заслужује поштовање у потпуној мери. Код нас у Земуну, а мање више свуда по Орему, занатлијски сталеж јако је заостао у своме материјалном стању. Ми смо у пређашњем чланку открили од чести узрок томе, но неплодан би то посао био, кад се не би уједно и потражило средство, којим би се том злу доскочити могло. У првој линији ва.ва се нобрин . ти за боље школско васпитање, у другој пак за стручну образованост.

Али и једно и друго биће од користи тек будућем нараштају, а крајња је потреба, да се садашњим занатлијама нашим помогне. По нашем мњењу штетна је по наше занатлије поглавито та околност, што они оскудевају у новчаним средствима. Та оскудица лако се може отклонити асоцијацијом. Лане је у овом листу наш иријатељ г. 3. покренуо мисао, да се у Земуну подигне помоћна каса, која би била у свези са нашом штедионицом и којим би се заводом извесно уклонила новчана оскудност наших занатлија. На принципу узајамне помоћи овакви заводи по другим местима врло су се нрактичким показали и нимало не сумњамо, да би се уклониле оне сметње у капиталу , које отештавају занатлијску радњу. Овај завод имао би по наше занатлије још и ту корист , што би они увидели колико вреди тачност, особито у новчаним односима; јер Код великог дела наших занатлија није мала погрешка, што ретко одговарају на време својим обвезаностима , а то не само , што се тиче плаћања дугова, већ и при иаруџбинама посленим. Ово, не бити од речи у посленим својим одношајима, много је допринело, што наш занатлијски сталеж не ужива оно поштовање код публике, које тај сталеж иначе заслужује; шта више, у занатлија се налазе више Фамилијарних и грађанских врлина но и код самих трговаца и ако се ови као грађани раг ехсеИепсе сматрају. Као велику оскудицу наших занатлија навели смо и то , што не располажу са довољном радинском снагом. Овај час, кад ово пишемо, у Земуну има четири пута више мајстора но колфи и шегрта, ако се изуз.чу зидари. И ту неповољност приписују сгари наши мајстори занатлијској слободи, која је насгупила пре неколико година новим за-

коном о занатима. Није нужно много доказивати , да томе није крив споменути закон, него џински развитак у економном пољу, који се показује од неколико година свл'да у Аустрији, особито у земљама што припадају круни Св. Стевана, и ако не одричемо, да би и занатлијске одношаје наше ваљало у бољи ред довести. Оскудица у раденицима не постоји само код занатлија, њу у велико осећају и земљоделци, а већ има примера, да се пољски раденици као и надничари са стране доводе. Ту оскудност најбоље показује скупа надница. Дакле не само занатлије немају доволшо раденика , којима су од памтивека калФе са стране долазили, него се и трговци туже, 1нто немају довољно помоћника. У садашњем пољском раду видимо доста војника овдашњег гарнизона где раде као надничари , и наши економи, код којих су они у послу, хвале се са њиховом прилежноћу. Све су то докази, да оскудица у раденицима не само код занатлија постоји , већ да га у велико осећају и остали привредни сталежи. Са народно-привредног гледишта треба да се радујемо такој појави ; веће кирије носе наше куће, већи је доходак од наших земаља, скупље продајемо нашу стоку и животињске ироизводе, нека је дакле у већој цени и људски рад. Истина је, пријатеља народног напретка боли срце , кад у нас толику људску снагу бесплодну погледа, кад спази силну дечурли ју, што банзају по дунавској обали, кад види на „диванани" здраве оне л>уде, који у не])аду губе време , а време је новац , као што американци веле. Од какве би х^ористи било, кад би се та дангубна дечурлија одала на какав корисган рад, кад би се одала на занате, те би тако постали вредни раденици. (Наставпће се.)