Zemunski glasnik

У Земуиу, 3. августа 180.

Земунски Гласник излази Недељом у јутру. Цена му је годишња 5 форинти у банкнотама заједно е поштарином или достављањему кућу. За

Иредплату на Зсмунски Гласник прима из Аустрије Сопронова печатња у Земуну, из Београда и унутрааиље Србије г. Велимир Валожић у Бео

предбројнике у Србији стане лист овај дукат цесарски с поштарином. Број 40. граду. Предбројници из Босне, Херцеговине и Старе Србије предброје За Босну, Херцеговнну и Стару Србију 00 гроша Туреких, ван турске ' се у плаћеним нисмима код управе вилајетске нечатње у Сарајеву. Беа

поштарике, коју предбројници самн имају нлаћати.

новаца никакве се не уважавају наручбине.

Желсзннца у Гроијп. (Свршетак.) Док овај чланак писасмо разнесе се по страним новинама вест, да је грађење турских железница наишло на пренреке Финансијске, т. ј. да је Давуд-пашина погодба, што је ту скоро у Паризу свршио, покварена. Попиншаниле су се, веле, новчане силе, које су на се узеле, да врше Финансијске операције, од којих реализовање целог посла зависи. Говори се, да је посао покварен с тога, што је порта при закључку уговора више имала у виду, да иоправи десператне своје Финансије, по да се реченом Финансијском операцијом набаве сретства за гарантију железничког дохотка. То су околности, које дају ствари други вид и сваку би комбинацију могле излишном начинити, која се оснива на претиоставци, да ће се турске пруге градити по гглану, што га је Давуд-паша поставио. Ио ми добро знамо , да се турске железнице градити морају; знамо да то светска трговина, интереси истока и запада изискују. Сујетски канал отвориће се још ове године, а железница од Солуна северу кроз Турску није ништа друго, већ продужење овога светскога пута , којим ће се служити средња и северо-западна Европа, поглавито Аустрија, Ћерманија и Инглеска. Инглези беху нротивни, да се сујецким каналом инђијској трговини даде нови иј>авац, но кад то не могоше осујетити, то ће се и они љиме користити. Ег. јиггична њихова нолитика била је противна конању сујетског канала с-тога, да се не би концентровалашфмјскатрговина са Европом у земњама средоземаога мора, особиго у Француској. Али Инглези ће баш зат.о за тим тежити, да се тој трговини бар од чести даде правац

северу на Солун, јер ће то колико толико паралисати оно, чега се они боје. Инглези ће дакле настојавати, да се турске жељезниде што пре граде. Они ће око тога настојавати већ и с тога, како би тим најкраћим путем дошли у свезу са својом Инђијом, и што је тај пут ван домашаја Француске. — Зна, се кад инглески^ интерес што захтева да, се то у Турској доста брзо извршује. Турске ће се железнице градити, о томе не треба ни да се сумња. Питање је само , хоће ли се усљед најновијих Финанцијских препрека ипак пређашњем -плаиу о правцу турске пруге придржати или не, т. ј. хоће ли порта остати при томе, да се железница провуче кроз Босну? И на то питање морамо да одговоримо да хоће , и ако то вређа не само материјални наш интерес, него и у народно осећањб Срба непријатно засеца. Али баш политичпи и етратегички су узр*оци, због чега порта хоће, да се железничка пруга провуче кроз Босну. То је услов, који она ставља као соп(1Шо 81 пе <р1а поп, а дасе у наше доба при грађењу железница стратегички и политички узроци више уважавају него економни, за то нам је између многих других и железница на Базијаш доказ. Иаши назори, које навађасмо у погледу на железничку политику српку, ниеу наведеном Финансијском препреком своју силу изгубили. Они стоје. Ио међутим док овај чланак иисасмо, иојавило се још нешто, што се одиоси на српско железничко питање. Ми то споменути морамо, и ако наше мнење о ствари не нреиначива. И прашка „Политика" рече, да је г. барон Федор Николић заступник државног железничког друштва аустријског у тражњи дозволе за грађење српске железнице. То опровргава г. барон једим писмом, што га 16. јула о. г. иисао

уреднику реченог прашког листа. То писмо гласи: ,,У вашем поштованом листу од 13. о. м. има иод насловом: „Српске железнице" један чланак, у ком се помиње и моја личиост и ч'о као заступника државне железнице. Ја морам иротив таквог схватања свечано протествовати, јер ја нит сам заступник ,нит пуномоћник државпе железнице, нити икојег другог, већ оног друштва, које сам сам у Београду саставио, и само у моје и тог друштва име тражићу концесију за сриску железницу." Ови редци дементују и оно, што и ми о г. барону Николићу у тој ствари говорисмо. Нама је мило, што то бележити можемо, и ако се извор досад увек као добар показивао, из кога нам дођоше податци, на основу којих нанисасмо овај чланак. Аргументације наше нису ослабљене изјавом г. барона Николића, шта више, та изјава их поткрепљује тиме, што изјављује , да је он „домаће" друштво склогшо, кога је он само заступник и пуномоћник. Ми претпостављамо, да то домаће друштво није у свези са аустријским државним железничким друштвом, да ие служи гуђим интересима и да само интерес Србије пред очима има. А то је оно , што и ми хоћемо; па, тај ће се начин западна свеза оживотворити, од које и наша будућност зависи. Не поњатно нам је, што се важан тај предмет јавно не претреса, при свем том што је на дневном реду. Београдеки листови о њему ћуте; ћути сам „Видовдан," за кога се зна, да је интересован у послу Српске банке, а Српска банка је једна од тражилаца концесије. Чини нам се, да железничко иитање није по нас од мале важности, зацело исто тако је важно као што су у одбрану калуђера писани чланци.