Žena dvadesetoga veka

341

гледа тако високо. «Да је само да је он срећан са мном“, говорила је она сама у свом добром срцу. Других жеља није имала никаких.

Хтео бих вам рећи да су се њих двоје знали одавна, п да су се мало по мало загледали и тихо заљубили једно у друго. Али није било тако. Емило је мислио да му треба наћи жену, да би му живот био срећнији; а Јулијина мајка, као свака мајка, тражила је зета. Договорише се једна и друга страна, са, свим просто, како које стоји и чему се које нада. Емило, човек од посла, увери се да је то прилика врло добра, и затражи да види девојку.

То би. Девојка му би по вољи; а он њој — очи од њега да не одвоји. Она је њега миловала страсно, скривајући да се то не види; он је њу миловао нежно, и његова је љубав расла сваким даном даље. Као чељад паметна, њих двоје пе беху пргави у свом вољењу. Она вељаше: „Он ће бити мој господар!» А он говораше: „Она ће бити мој идол!“ Време од веридбе до потпуног сједињења најлешше је време за уживање. Прве радости по венчању, ма, како биле живе и слатке, не могу изагнати из срца младинога, сећање онога доба кад јој је он долазио као својој прошеници.

После свадбе они се само на кратко време удаљише, и то у околину. Никакога «свадбенога путовања.“ У ово време ја не марим