Žena dvadesetoga veka

Али Јулија већ не мишљаше о том као жена домаћица, наставница своје деце, чуварица среће и части свога мужа. Она је жудела да се покаже. Месеца октобра заједно са кћерју она оде у факултет да је упише у права. „Ми ћемо ову тајну чувати што можемо дуже; твој отац има неке старе предрасуде. После три године ти ћеш њему посветити своју тезу“ !...

Канцеларија Факултетскога секретара бејаше пуна ђака који су долазили да обнове своје уписе, и који новога ученика сретаху бурно и радознало. Она предаде своје сведочанство о башлијерству п овлашћење родидитељско на ком бејаше само мајка потписана.

— „Морам упитати старешину, госпо», рече секретар. Па разгледавши сведочанства, п уверивши се да нема очева потписа.

— Та ви нисте удовица % рече он приклонивши се уљудно. Знао је то и сам, пошто Емило у то време бејаше париски посланик и један од најречитијих и највреднијих окупштинара. Старешина одби молбу наводећи да је отвар нова, и да би је требало представљати министру. Он додаде да овлашћење за упис треба да да отац, којега. је потпис и потребан пи довољан.

Није се имало куда, него Јулија исповеди све свом човеку, који отобољи лице кад са-