Žena dvadesetoga veka

95

свему што није било противно њезиним мислима о политици и о женским правима. Те псте године он је био кандидат за старешину адвокатскога реда. Она је, што оно реч, спала с ногу трчећи да увећа његову популарност, и да њихову кућу учини милом његовим друговима. Пред светом је она њему показивала, своје највеће поштовање, и то је поштовање долазило одиста од срца; али се ту мешало, и против њене воље, нешто од оне љуте мржње коју човек осећа против свога по„литичкога противника. Она нехотице ипак сметаше законитој жељи свога мужа, јер ставши у ред оних који су се већ изјаснили у важним питањима, она, је одбијала од себе, па наравно и од њега, све оне који су така мишљења сматрали као опасна и луда.

Он би је тога ради кад и кад прекорео, наравно са свим благо, а она би на то одговорила :

— Ви бисте имали право, драги мој, кад се ја не бих старала тако марљиво да увек покажем наше разликовање у мислима Ја кажем _увек, увск:

— Овако мислим ја; а мој муж мисли са, свим другојаче! С тога ја сама и јесам одговорна, а на вас не пада ништа.

—- Али ви носите моје име, рекао би он: — Ми живимо заједно, и једно смо у многим на-