Žena dvadesetoga veka

98

Емило тек сад опази да његову жену не оговарају само у свету политичком п свету правничком, него се то оговарање шири, и оно доказује да је жени увек тешко имати мисли супротне мислима које сви други држе. Он мишљаше да зло треба пресећи у корену. Опџ се послужи једним случајем, и посла своје девере. Ствар је вођена тако тајно да новине нису могле ништа прокљувсти, докле једно јутро не донесоше Емила кући већ полумртва од ране у двобоју. Живот му је био о концу.

Бунцао је неко време. Кад се, после недељак дана, освестио, опазио је уза се жену своју, која се часа једног није одмакла од његове постеље, п која се и сама бејаше са свим изменила и већ пала у очајање. Видећи несрећу, која се чињаше неминовна, стара се љубав у ње пробуди, и појача, ако то може бити, сећањем оних дугих година среће које је имала од ње, сећањем деце која су из те љубави изишла, високе стади коју је та љубав начинила, мудрости њене процене, и благости њених упута. Она је знала да он умире за то што је њу заштићавао у части њеној. (Он хође да издане у њеном наручју, остављајући ову јадну душу расцепљену. ИМ није никако могла да се утеши. Остатак живота свога, она проведе вршећи све своје дужности, потпомагана од своје двоје деце, п окружена