Žena dvadesetoga veka

97

спроћу кћери њихове. Кћи им већ бејаше за удају. Емило се прибојавао од какве ћуди своје жене; он се срећом увери да она, у своје матерпнско старање о кћери не меша никаке задње социјалистичке мисли. И он и она заједнички тражаху међу својим знанцима кога младића, с којим би њихово дете могло бити срећно, и њихове се мисли уставише на једном имену. То им бејаше и срећа и утеха. Емило се сав одаде том послу, послу прекрасном !

Реч је била о једном човеку којп стајаше врло високо у париском друштву, за кога, би, међу тим, кћи једнога великога, адвоката, важнога посланика, којега правозаступничка радња доноси на годину две ста хиљада динара, била врло добра прилика. Емило замоли једнога пријатеља да пропита шта тај човек мисли. Пријатеља тога пресекоше на првој речи од његових дипломатских пропитивања, и он се врати с изјавом да о том нетреба ни мислити. Зашто, за Бога% Шта каже он Да се није другде заречио % Или му св не свиди девојка % Да није ко што скудио Пријатељ је и сам био љут. Он, у љутини, откри тајну. Ево шта му је одговорено:

— Нећу да имам никака посла о тим људима | И ту се осуло говорити о веселој Јулији како њу најгоре мрзи.

ЖЕПА ХХ ВЕКА 7