Žena dvadesetoga veka

102

сваке мере стиде, које се боје до последњег тренутка позвати у помоћ лекаре, које се снебивају открити туђину своје бољке или своје муке, и те се не уздржавају казати да воле човека од заната него жену.

Оне се управљају по многим осећањима, међу којима има једно старије од свију: то је жеља одржати себе. Оне радо мисле да је лекар ученији, извежбанији, провидљивији, п да он мора уливати више вере, а преко тога има више присебности, и најпосле да ће он боље чувати тајну коју по свом занату дозна.

Оне се плаше од жене доктора да се где не изговори, да не прокаже што треба да таји, боје се — неће умети руковати лековима, биће страшљива у давању доза, биће невешта те ће јој то и клијентелу смањити. Жеена неће моћи, по снази својој, походити многе болеснике, она ће сустати трчећи по вароши, пењући се на горње бојеве, не може надгледати послове у лабораторији, она ће моћи лечити тек неке и неке болести, и неке и неке болеснике; јер њу не гледе радо као лекара мушкарцима; у ком случају може болеснику бити тако исто непријатно као и докторци. Жена докторка није ни за хирургију; њена осетљивост рђаво је расположена за те кр-