Žena dvadesetoga veka

103.

ваве операције. Знам ја да жена, која се већ примила тога посла, мора бити нека мушкобана, да има особити темпераменат, срце чврсто, вољу крепку; она је била у болницама и помагала при операцијама. Прве су јој биле мучне, потресале су је дубоко, али се она навикла на њих, писка болесника, која, јој је у почетку раздирала срце, сад је и нечујна за њу; крв која шиба из ране што њен нож расеца, и која ју је толико плашила, после не свраћа ни пажњу њезину, она сва мотри само на разне мене операције, и ја сам виђао ученица које одржавају потпуну хладноћу п непомућену ведрину у таким пословима. Истина то су биле туђинке које су готово свакад мало јачих живаца од наших Францускиња. Операција је будила њихову радозналост, њихов интерес, њихову страст и тако заклањала од њих муке боникове, које би могле наћи одјека у њихову срцу.

Јер ваља казати, хирург који се обично сматра као човек груб, у кога се осетљивост са свим затупила и срце осушило, морао је, још од првих својих операција, савладати све тешке импресије и боне своје осећаје.

Страст за своју вештину, смер којему тежи, успеси које је постигао, савладали су његове прве узбуне и прве отпоре, и помогли