Žena dvadesetoga veka

НАДНИЧАРКА

Човек наложи огањ на огњишту. Узме машама гвожђе, и држи га у огњу докле не побели; онда га положи на наковањ, и преврћући га левом руком десном га туче тешким чекићем ; гвожђе се тањи и пружа на једну страну, па онда на другу, и докле га човек тако кује дотле оно пушта од себе рој варница. Гвожђе је најпре бело, па ружичасто, па угасито-црвено, и најпосле добије своју обичну боју; али баш и под том бојом још жеже као ватра. Сад га човек умочи у воду која чвркне и задими. Ухвативши машама другу полугу гвожђа, човек ради што ис оном пре. Од седам часова у јутру до мркла мрака, ковачница јечи од чекића који лупа о наковањ. Човек је сав у зноју, и дихање му крчећи излази из груди, али чекић ради без прекида, као каква играчка у његовој снажној руци. Најпосле избија на оближњој звонари и час престанка, он доврши са неколико удараца започети посао, баци чекић на по-

ЖЕНА ХХ ВЕКА 8