Žena dvadesetoga veka

114

лицу, обеси о клин овоју кожну кецељу, и убрусом својим обрише своје мушко лице. Изишавши на улицу, спт дахне ваздуха. Тешки градски ваздух за њега је нека разлада! Он опази небо, горе међу крововима који су се чисто примакли један другом, као какав угасито плав појас по ком се светле неколике златне звездице; он се жури, јер га гоне две животне потребе: да се наједе, и да се наспава. Хора за јело добра, а сан тврд, дубок! Сутра зором он ће опет у ковачницу. Он је први у радионици, а први је и у недељу кад се шета великом улицом с пријатељима, или кад поносито пружи руку жени својој. Ако има какав терет да се дигце, ту њега зову. Он сам има снаге за двојицу. Око чега би други вас дан стењао, то је њему сиграчка. Он је господар у свакој свађи, јер је од овакога јачи. За њега веле да је добар као добар хлебац. Он ће бити газда у своје време, са две калфе и једним шегртом у дућану. Он ће бити изабран ни у општински одбор. Жена његова устаје пре зоре, да му спреми доручак док он још слатко спава. Она му зготови чорбе за доручак, чорбе за ручак, и чорбе за вечеру; у вече, са чорбом, једе се и меса куванога у њој. Сва је куинска вештина у његове жене да пристави уз ватру лонац, и, у петак, да зготови чорбу с купусом. Она га