Žena dvadesetoga veka

163

говори о дужности по жртви, о Богу и о животу који нас чека. Она је сиромашна својим изгледом, али је богата п силна у својим обећањима. Она има прошлост од својих двадесет векова, и будућност свих векова који долазе. Она се улепшава у колико се напредује у просвети; она постаје једно чудо од вештине ; она је пуна дивних уметничких дела; она управља к небу своје оштре звонаре, и дичи се прекрасним песмама п певањем. Та то је једно миље рода људскога, то је његова поезија, његова сила. Небо и земља удружују се у црквама !...

Ми људи п не разумемо шта је за једну жену њезина црква. Ући у цркву у белом оделу, о руци својега војна, кроза звуке музпке, кроз облаке када, посред пријатеља веселих и насмејаних, то је жеља од њезина детињства, п то ће бити слатко сећање кроза сав живот њезин. Она неће заборавити ништа, ни венаца, ни свећа, ни тихе песме са певница, ни изнемогла гласка старога попе, ни прстена, наденута на њезин задрктали прст, ни благослова, ни честитања по венчању — ништа то она никад неће заборавити. Највећа срећа за девојку, откад остави лутке, јесте да ради и приправља спрему својих старијих сестара, Докле дође ред п на њу. То све не може се

11