Žena dvadesetoga veka

162

додола. Све што је предлагано у то име није се показало удесно да народу представи величанство закона, п да младенцима покаже светињу њихових обавеза.

Из свега тога ја изводим само ово да су наше душе мање материјалистичне него наше навике. Ми се држасмо да смо већ зрели момци пошто смо укинули верске обреде и обичаје црквене; али тек што их протерасмо, нека нас тајна жеља узе гонити да их чим било заменимо. Тако, после прогнања вере, за владе Терора, ниче секта, богочовекољуба која придаваше вери сав њен свечани значај, јер друго што не могаху јој ни дати. Они су врло волели да буду верни; али излажаху само као каки глумци и, на жалост, они сами то увиђаху. Свет, који је то увиђао као и они, смејао им се на сав глас. Међу њима је било и људи паметних којима је само ваљала једна траднција од једнога или два века. — Али они баш тога нису имали. Они говораху онако као што је говорио велики Наполеон :

— „Ах,.што ја нисам мој унук #“

Није доста само имати обред, него ваља да је тај обред леп, и да се може поредити с обредима црквеним. Сеоска је црква свака сиромашна. Четири зида, како тако измолована, а врао често и немолована. Али је то црква; црква која напомиње колевку и раку, где све