Žena dvadesetoga veka

188

дако ми ко штогод удели.“ — „Нипошто то да не чините, викну са страхом старица. Ја сам то учинила једном... Да, ја иста ! Жандари ме смотрише и одмах отераше у затвор. Отидите Госпи, кад већ хоћете, али се вратите правце овамо. Она, оде, али је не примише. Узалуд је молила слушкињу. У оваким кућама нарочито су оштре заповести, јер се без тога не би могло живети. Изишавши из Госпине куће, она већ осмисли да запроси па што год буде. Што је тамница гора од њенога, чемернога стана % Она је мислила само о тамници, а није знала колика поворка зала иде за тамницом. На улици срете некога старога попу. Сам га Бог шаље. „Хлеба, хлеба, оче за двоје деце !... Он јој спусти у шаку један грош п мину је. Она идаше за њим. „дете моје, рећи ће јој он, погледавши је благо, ми имамо своје сиромахе, а спромаси смо п сами. уОпет јој спусти у руку један грош додавши „то је све што ти ја могу учинити“ додаде он ниским гласом. Јер он беше од оних свештеника који дају што год имају. Она купи хлеба за ова два гроша.

Други дан она оде у ноћно склониште, и разгледа белешке о помагању радом. Места је било само за чистиље улица, и за судоперу у једној кројачкој кући. У то јој дође једна записка. од Госпе за милостињу, која је зваше