Žena dvadesetoga veka

187

па изађе оставивши једну жену престрављену, а ону другу црвену од љутине. «Ја ћу ово казати свим суседима, говораше ова. Не може она овако изгонити на поље. То је грозно. Више би се милости назило у дивљака. < Деца, чувши вику, запишташе : „Шта хоће од вас, викаху онаг Кад се стара суседа сита напсовала, она погледа у ону хартију. „Знате ли читати, упитаће тада % „Знам, рече ова. И прочита. То бејаше адреса од склонпшта где се може преноћити. „Идите тамо, рече добра суседа. Може бити да ће вам онде и рада наћи. Немојте излазити сутра пре десет сата, јер ћу ја свратити да вас видим, кад пођем у дућан да однесем своју кутију. Она је једва могаше чути. Дође јој у памет да се још тога вечера напрегне што више може, јер сутра је још страшнији дан очекиваше. Поводећи се она пође ка вратима. «Та ви не можете никуд из куће», рече стара. Останите овде, ми ћемо заједно вечерати ; ја имам нешто хлеба и мало чорбе; то је мало за четворо, али је ипак боље него ништа. — «Немојте, рече она; ја идем да кажем Госпи од милостиње да су ми отели оно новаца што ми је оставила, и да ме изгоне сутра...» Она је некако магловито размишљала да већ није обична сиротица како су је видели већ на умору.> „А уз то, додаде она, усудићу се да пружим руку ком пролазнику,