Žena dvadesetoga veka

ове две врсте очевидан, баш да, се узме само кроз овај ХЛХ век. Ја се још сећам сељака у ритама, босонога и без кошуље, до 1830. Сећам се толиких породица које су се, у несташици стрвна хлеба, храниле кестењем п грубом кукурузницом, и које меса никад ни окушале нису. Онда је човек умирао у оном кутићу земље, где се је родио. Кад су људи пзумели каруце% Нема од тога више од четири столећа. Године 1820 колико су се људи чудили делижанцима који су пролазили по дванавст миља за дан А данас човек може доручковати у Паризу, а вечерати у Марсељу. Данас се људи из Париза разговарају с онима у Марсељу, или у Бресту, као да су у једној вароши. Ја говорим само о Француској, али је сав савцит свет преображен, Свет се је и смањио, јер га можемо прећи кроз неколико недеља, а и увећао се је, јер га можемо прећи ласно, можемо уживати га свега, место да се забијемо у какав кутић као у какву тамницу. Даљина и време данас су савладани. Наша мисао може бити знана, у једно време на, свим крајевима света. Ми можемо, о мало муке, све своје призводе пренети чак онима који су нам антиподи. Свет је као лопта у рукама какога мађионичара који је смањује мало по мало стежући је својим прстима. Још мало па ће нам се учинити сувише мален за нашу радљивост.