Žena dvadesetoga veka

198

надгледати његов рад, помагати му ако може, и контролисати га, исправљати га, и одржавати поврх његове власти власт матерпнеку. Она се овде сукобљава и нехотице с једним од најкрупнијих политичких питаља. Кому припада детег Отаџбиши, пли породици Неки републиканци, мало марећи за слободу, прп-= мају стару Платонову науку, коју никад нису ни читали: дете припада отаџбини. „Не, оно припада мени“! виче мајка. И она има право. Она ће њега дати отаџбини. Овај перпод борбе траје више година. Готово увек дете законски постане грађапин пре него што је враћено себи самом.

Најпосле, својим редом, постане и оно домаћин у својој кући. Улога његових родитеља, улога мајчина по потреби измењена је а није уништена. Ми већ, у овом четвртом добу, немамо никаке власти. Сад се само може рачунати на нежност, на поштоваље, на захвалност, на драге успомене.

Они који пишу књиге о моралу немају потребе подстицати ревност у матера, онп се с правом могу ослонити на природу; али се она може осветљавати и упућиватп. Предавати морал! Тога ради је потребно познавати га. Ја ћу показати разлику између предавања научнога и предавања материнскога. Ја много не марим да се мајка меша у предавање на-