Žena dvadesetoga veka

“о 2 а

претке који су учињени за последњих двадесет годива: школе су отворене већ и у најмањим селанцима, све општине имају своје школске зграде, школе су допуњене с једне стране предавањима за одрасле, а с друге стране кућама за находе, склоништима и школама за малу децу. Ја бих желео да је раније и озбиљније поправљено стање учитеља. У многим општинама отворене су школе за женску децу уза школе за децу мушку. Речју, урађено је много и ако није урађено све. Али је покрет учињен и, мени се чини, да се он неће уставити а још мање ударити назад.

Наше надничарке више немају да стрепе за своју децу. Докле њих оставља мајка, те иде на рад тамо где пара све креће, Држава, или ошштина их прибира у куће за находе, у склоништа, и у школе. Ту је њима добро: каква је то утеха за мајке ! Њихова деца добијају наставу, о којој оне не могу пресудити колико је добра: а колико је ту наде за будућност! Та школа, у коју ви, Госпо, једва. пристајете да дате своје дете, права је срећа за ову сироту мајку.

Остаје јој још једна горка туга, и то је што своју децу никад не може дању да види. Ево како она живи читаво пола године. Јутром устаје и облачи се ћутећи да децу не би пробудила пре времена, и већ одлази мрач-