Žena dvadesetoga veka

[ој о догађале несреће; заведене су штедионице, п уштеде за старост и немоћ; постављен је надзор за нездраве станове; ја жалим што ови надзорници нису довољно наоружани законом, али јавно је мишљење већ обавештено п скупштина ће се морати скоро у то умешати. Деца, а ми се овде само о деци и старамо, нису више онако упола напуштена јавном влашћу, као што су била пре [833, па богме и после тога знаменитога доба. Ма да, је за децу учињено доста, ипак је то све мало према оном што ће се за њих учинити некад. Красни радови Г. Теофила Русела биће баква новим напрецима. Људи се много жале да је јавна настава претоварена, да је врло скупа, и да је сва световна. Уз те жалбе пристајем и ја: ја желим да је школа здрава, а не тражим да буде лепа; ја мислим да треба оставити оцевима право да бирају: хоће ли школу световну, или школу веромсоповедну, и да ће слобода мишљења без слободе веровања бити само смешна бесмислица. Најпосле, ширити преко мере обавезност наставе, за коју сам се ја толико трудио у Француској, може бити баш супротно самом начелу обавезне наставе. Она је законита и добротворна кад се ограничи само на знања преко потребна. Али пошто смо ово мало и прокритиковали, са свим је право потврдити и припознати огромне на-