Žena dvadesetoga veka

226

предавали добро, и који су ипак од свога ђака. најпосле начинили непријатна лутка, автомата, који је свакад лепо очешљан, лепо обучени углађен, који хода по салону по свим правилима вештине, и свира у музици што му се затражи. И у таке деце наћи ћете све, само нећете наћи детета !

Кад ове мисли пишем, не могу да се уздржим да не помислим о Емилу. То је књига која вреди много по речитој дрокости неких прекора. Нема спора, она је засејала неке мисли и изазвала. нека, осећања. Али јој је општа мисао беспутна, апсурдна. Она замишља једнога човека који се одаје да образује једнога другога човека ! Једнога човека, не заборавите; кад би се он одао да образује људе, ја бих га разумео одмах, и разумео бих Русоа што му се диви. То би био наставник. А оно није него само један кућевни учитељ. Прва му је погрешка што живи сам у заједници са својим ђаком. До душе, доћи ће п Софија при крају овога чудњачког васпитавања, и друга лица жива или која се чине да су жива, те ће од времена до времена проћи кроза живот ових паших самаца. Али тим не мање људско је друштво сведено за свакога од њих на једнога јединог човека, а то је страшна бесмислица. И шта је изишло 2 Из свих тих напора изишло је најпосле велико ништа. Емило је