Žena dvadesetoga veka

244

вали из Управе и из наставе, и ако није било правога прочишћавања (управо изгоњењај. Ја сам само две године био професор у Колежу. У Каену, где сам започео служити, бејаше ми старешина свештено лице, Абат Данило, који је доцније био ректор, члан краљевскога савета, и владика. У Версаљу, куда сам доцније премештен, били су, по спољашности, све сами световњаци; али је један од наших другова у младости био свештеник. То се казивало шапатом, додајући да је он то већ заборавпо. Један мој учитељ у нормалној школи, г. Маблен, био је Абат Мабелини. И он је такође био заборавио много штошта. Свештенство зе борило колико је могло против университета који већ беше постао светован. Није могло оборити начела, јер је начело било уписано у Уставу. Оно доказиваше да Држава не треба да даје наставу, једно што она, настављајући сама, уништава слободну наставу, а друго што она, не имајући својега утврђенога _учења, може предавати само скептицизам неверовање. Ова је борба трајала за све време Луји-Филипове владе. Университет је побеђивао у скупу, а појединце је трпео пи поразе. Свештенство се узалуд трудило да добије један университет за себе помоћу својих семинарија. Побеђено на овој страни, оно основа слободне колеже, који се не могаху мерити ути-

аи а