Žena dvadesetoga veka

276

вори на памет, и овога упута у моралу који

се час доцније објашњава, само је она разлика коју поменух мало пре, нема ту ни опозиције ни противуречности. И проповедник и учитељ предавали су и један и други стари морал наших оцева. И то је онај стари морал који је нама предаван још од колевке

наше, који омо ми налавили у нашим кућама,

када смо се враћали из школе, који се могао прочитати на свакој страници наших књига, и који се понављао у свакој лекцији наших учитеља. Ми смо живели њиме и с њиме. Он нас је прожимао са сваке стране. Он је био за наше умове оно што је за наша тела био ваздух којим дишемо. Никад нам ни у памет није долазила мисао да о том претресамо, или да му противуречимо. То бејаше предање, традиција, закон, породица, отаџбина. Ми смо га трпели и ми смо га волели.

Не треба крити од себе да је оно друштво поверљиво, друштво једнородно, коме се односе успомене људи који су данас под седим влабима, готово са свим ишчезло. Било је, и после Револуције, бораба између духа католичкога и духа критичкога. Вораба није свакад било у теорији. Оне су постале битке за интересе и битке у правом смпслу речи. Марави су се, с временима, ублажиле или су се умориле. Данас се више не убија, пли се

, 1 ! |