Žena dvadesetoga veka

219

се казује морал, али св он не припаја уз Философију. Тај ће морал морати подлећи утицају моде. Оно бејаше мода, пре осам година, удаљавати св што се може више од Хришћанства ; сад се опет к њему повраћа. Тај хришћански морал, онакав како су га поимали и вршили у Француској у ХУГи ХУП, па чак иу ХУШ веку, независан је и ако је хришћански. То није морал аскетички, то је морал световни. Он васпитава народ паметан и поштен. Зато што је овај морал напустио, ХУШ век је пропао на крају свом, и пао у моралну анархију, најгору међу свим анархијама. Ваљало би се у моралу као и у књижевности вратити к великој Француској традицији која се почиње од Декарта. То је онај исти морал који се, предаван у облику ласно доступном, у дућанима и у земуницама, назива благословеним именом стари морал наших оцева. То је неки јарам, али јарам веома добротворан и веома благ! Декарт, са својом Философском сумњом, није св издвајао из људскога друштва. Он је стављао на по се, као у каком светом ковчегу, истине верске и моралне. Онолико независности, са колико се задовољавао овај геније, може бити такође довољно и нашим девојкама. Ради среће њихове и среће наше, ја тражим да се оне не одвикавају од веровања и од нарави