Žena dvadesetoga veka

283

Ја сам био у њему, истина врло мало; али га се врло тужно опомињем.'

У Лоријенском Колежу, где сам се ја у почетку учио, био сам ђак екстерни. Ми смо долазили у школу у седам сата из јутра, чак и зими, о кришком хлеба, завијеном у лист хартије. Богатији су уз то доносили и нешто мало скорупа или спра. По један сат бисмо провели учећи у хладној соби. У осам сата било је пола сата одмора; па онда два сата у школи, а ватре нема ни у школским пећима; још бат и по бавили смо се учећи, па су нас онда пуштали кући. У један сат већ се требало вратити. Један сат се спремамо, па два сата у школи, један сат одмора, па три сата учења. У осам сата пуштали су нас да идемо кући на вечеру, пошто многи између нас није јео ништа сем оно мало суха хлеба у јутру и нешто мало млека у по дне. Као што се види ту се нису васпитавали нерадници и уживаоци. А. ми смо још жалили оне сиромахе, другове наше, који су у вече у осам сата улазили у своју трпезарију, студену као леденица, ту злочесто јели, ћутећи, пред оштрим оком г. Жеикела, подуправника, па одатле у собе за спавање, да сутра понове то исто.

После тога, ја бејах и интерни за једно шест месеца, али је то било у једном пансиону уз Вански Колеж, који није имао ин-