Žena dvadesetoga veka

288

за девојке, то је катастрофа, то је права затра! И не само за власт, него-и за све девојке васпитане у тим истим кућама. Кратко да кажем: да не буде интерната које би држала Држава. Највише што се уради, то је допусти се општини да може имати интернат уз Колеж или Лицеј, али не у Колежу. Биће управница интерната, независна од управнице екстерната. Ову ће постављати школска власт, а она друга биће тек примљена и трпљена; мислило се да ће ови интернати бити тек изузетак; да ће породице које су далеко од главних градова, смештати своју децу у пријатеља, а можда и у манастирима.

А то се окрете другојаче. Јави се готово одмах она иста расположеност за интернате девојачке као и за интернате мушке. Молбенице од градова долажаху гомилама. Оних брука, од којих се свак бојао, не би нигде. Последице беху повољне. Школска власт наскоро опази незгоду од овога двојакога живота: с једне стране школски екстернат, а с друге општински и засебни интернат. Она је мислила да је најкраћи пут пресећи трвења између двеју управница — поставити једну управницу за обоје! И данас, после неколико година пипања и оклевања, сви Лицејп и сви Колежи имају власт припијати себи и по ин-