Žena dvadesetoga veka

аксе

289

тернат, и може се рећи да је и делом и правом парница интерната добијена!

Такав последак, тако брз и тако потпун, без поговора је доказ корисности или, боље рећи, неопходности те установе. Међу тим ја опет кажем, да и сина и кћер не треба, давати у интернат, мањ кад се другојачије никако не може. Мајци је много лашње задржати своје дете при себи. Интернат за мушкарце има то добро што их припрема за живот јавни, за живот заједнички. Вештина песничати се и примати буботке саставни је део тога васпитања. Мушкарцима је и потребно да не буду сувише заштићени, него да се умеју бранити сами, и својим лактовима крчити себи пут. Девојке напротив имају судбину са свим различиту; онв нису створене за оваку борбу, ни за овакав заједнички живот, нити за живот ван куће. Оне не треба никад да чују неке и неке речи, неке и неке мисли, нити да виде неке и неке слике. Мајка има кад да пази на, најмање ситнице, а учитељица, која, има двадесет или тридесет ученица, нити може све предвидети, нити отклонити. Ове две семинарије, једна за мушкарце а друга за девојке, опремају, свака са своје стране, чељад која сувише личе једна на другу. Ја знам да је морал један и за људе и за жене. Али поврх овога морала, ком се свакад треба покоравати,

ЖЕНА ХХ ВЕКА 19