Žena dvadesetoga veka

296

Наше нарави у Француској обележене су двема чињеницама, а те су: девојке се држе затворене, пи удаваче носе мираз.

Кад велим да се девојке држе затворене, ви ме онда добро разумете. Ја не говорим ни о манастиру, нити о интернату. Наше се девојке не одвајају од својих матера, и то је врло добро. Кад се одвоје, онда мајку замењује уз њих кака гувернанта, што је такође добро, али много мање добро, него оно прво. Девојке иду врло мало у друштва. Кад п оду, оне тамо не говоре ништа, а и њима не говори нико ништа, или врло мало. Оне породичких одношаја имају само са својим родитељима. Врло се будно мотри шта оне читају. Мало их воде у позоришта. Строге породице не воде их никако. Неки и неки разговори никад се пред њима не воде. Чак се мисли, ма да се то и не верује, да оне таке разговоре не би чи разумеле. Ова система, по којој се с таком строгошћу не поступа у другим земљама, или која се никако и не држи, јамачно има неких добитака, користћ. А има, богме, и незгода. У Америци су девојке слободне; а жене мужатице стегнуте су у оштра правила. Онамо се мисли да је девојци потребно да је слободна, те да може тражити, и бирати; а жене мужатице, пошто су нашле