Žena dvadesetoga veka

а ан

со |

што су тражиле, и пошто немају више шта тражити, могу се закључати у своје куће!

На Истоку, где су жене истински одвојене од људи, младожења и не види своју невесту докле се сви свадбени обреди не сврше. Ми не терамо дотле. Наше се девојке могу гледати, и ако се с њима не може говорити. Чак се с њима може и говорити на каквом балу, јер тамо њих мајке и воде да би нашле муштерије. Ту се њима, за време играња, рече да је бал врло леп, и оне на то одговарају: — «Да, Господине!» ивичицом својих усана, или баш с убеђењем. И оне саме после тога говора веле: «Ево овај би човек био срећа моја !>» То је превећ кратко !

Ја знам, Госпођо, да, пошто се старији сагласе, и брак постане вероватан, онда се неко време допушта момку и девојци да се чешће виђају и састају. Чак се каже, ако се не варам, да се то чини да они познају једно друго! Али се тада ово двоје младих који се пре нису познавали, а сад су већ верени једно другом, осећају нешто укочени једно спрам другога. Ни једно, ни друго некако није вољно; не могу ни једно ни друго, да се покажу каки баш јесу; они се по малко притварају, баш и кад то не би хтели. И у исто време на њих гледају сви из окола, и то увећава њихову забуну. Ако се посао поквари, онда је штета