Žena dvadesetoga veka

331

јасте двојако срећни: постали сте мајка, и мајка кћери, јер сте баш и желели имати кћер. Хтели сте да је све једнако држите на рукама, и нисте хтели слушати лекара и бабицу који су вам световали да, се стишате, и да се чувате од великих потреса, ви се ни– сте дали усветовати, ако се беба заплаче, ви одмах зовете и питате: што јој је, мишљасте одмах да њу нешто боли!

Хтели сте сами да је дојите. То вам се забрани; их, ала сте тада јадиковали! Тако лекари забрањују многим Парискињама, које рђава хигијена и светске навике зло спремају за овај сувишак терета. Ви сте били мајка. преко мере нервозна. За то се морала наћи дојкиња. Вама то није било право, чинило вам се да вам та дојкиња поткрада део љубави чеда валпега, ви њу нисте волели, и хтели сте да је обедите да рђаво врши своју дужност. Ви то нисте могли знати, јер вам нису допуштали да је видите; али је беба плакала, и ви сте у својој материнској слепоћи мислили да она не би плакала кад би њу њена. мајка дојила !

Међу тим вама су свако вече доносили вазту ћерчицу. Ми смо је били измерили први дан; бејаше у њој нешто више од три кила, три кила и сто двадесет грама, ако се добро сећам! То за вас није значило ништа, могло