Žena dvadesetoga veka

345

Ево нас у осмом месецу; једнога дана ви ме журно позвасте да, дођем; дете, које је за два последња месеца било весело, у кога су очи биле отворене, које се ваљало по ћилиму, постало је сад невесело, зловољно, трепавице држи у пола затворене, слабо сиса, и често плаче. Та, нагла промена вас је уплашила; дојкиња, га је нукала да сиса само да не би плакало, и оно је сироче сисало, али би за тим све повратило; ви сте гледали његов језик, гледали сте му десни, и опавили сте на ивици једну белу тачку.

Дођох одмах, и одиста бејаше једна бела тачка, то је био први зуб. Ви се сећате тога првога зуба, Госпођо; рекох вам да узмете једну кашичицу, и да куцнете у ону белу тачку; више нисте сумњали. Доле беше нешто тврдо, то је први зуб. Још не бејаше изишао, и то је вас једило, зато ме узнемиреним погледом питасте: «Она ће много патити, слатко моје дете.» И толика мука па да се опет тај зуб мења! Баш и та природа није знала шта је радила !

Ја, сам вас оставио да св срдите на, природу, и осећао сам да вам је већ лакше. — Али кажите штогод, докторе !

— Умирите се, одговорих вам ја: — ми омо сви имали зубе млечњаке. И тада вам