Žena dvadesetoga veka

24

нема, а из столећа у столеће једва да пруже какво лепо малено парче, па и то није без какога сурадника.

Оне се одликују у писању писама. Нема потребе помињати г-ђу Севињу ; ми сви знамо, по свакидашњем искуству, како духовита жена саставља своје писмо. Ево сад једне напомене која обухвата све: оне нису дале ниједнога историка, а равнају се с нама, ако нас још и не претичу, у роману !

Ја се овога предмета само дотичем узгред, а не претресам га; моја је намера да добро објасним оно што хоћу да радим, и требаше ми да сам још одмах казао да ја нећу да оспремам девојке за јавни живот. Ја нисам за новине у стварима које се тичу жена. Чак ја мислим да је данас прави и жељени напредак устукнути. Ја бих желео видети тако друштво где би жене биле госпође у кући, а у послове јавне мешале би се само кроза своје оцеве и мужеве. Ја бих њима дао претежни утицај на нарави, а не бих им дао никаке власти у грађењу закона. Ја ћу се вратити к старим наравима наших оцева који жене нису узимали ни као колеге, нити као другаре ; који су их држали као нека мала божанства; који су се радо давали за њих, али нису пристајали да им се покоравају. Ја бих хтео да их увучем у васпитање много