Žena i čovek : pripovetke

САМОУБИЦА 93

мени мало стало за све оно што се догодило.

Рећићу јој: Ето ти твог Андрије. Ја ти дарујем

твог Дегету! Ето ти га од свег срца! Тако ћу је

унизити пред целим народом, тако ћу смањити

цену њене „куповине“, коју је, сигурно, преплатила, И поче да се брзо, брзо, облачи.

Тек кад се сва обукла за излаз, осети да је то решење лудо. Обузе је неки ненадни стид. Тада, полако, и не знајући сама како, оде до прозора и загледа се у луку, иза чијег се рта, баш у том тренутку, појављиваше велики, бели пароброд на три „спрата.“

На обали је било много света. Иако је мало подалеко, Мира распознаје свакога.

— Ено, учитељ са госпођом, која је увек у другом стању! — рече она сама себи и насмеја се.

За њима неколико његове деце, све једно другоме до уха. Иза њих четири девојке заједно, држећи се под руке. Мира их распознаје; то су: ћерка поглавара, ћерка општинског лекара, и две племените сестре Сарно. Наједном све Мирине другарице. Све су заједно! Учини јој се: погледаше на њене прозоре!

Она, одједном, осети да се и преко своје воље насмејала, да је подигла руку и да им маше на поздрав. Али, чим дође јаче до свести овај покрет, она га задржа и повуче се стреловито иза завесе.

Другарице у то прођоше а она поново повири. Одједном чопор попова. Међу собом нешто живо расправљају. Покрећу у говору сви своје меснате руке, као да вечито благосиљају. Покрет благослова ушао им је и у све остале покрете.

У то је пароброд пристао.

Сви они на обали стадоше. Међу собом сви разговарају, а Мири се учини, као да сви кришом погледају на њене прозоре и као да сви само о њој разговарају. Све је то заједно удари у срце тако

јако, да се готово срушила ту, под прозором, на под.