Žena i čovek : pripovetke

102 СИБЕ МИЛИЧИЋ

стоко, у намери да распара то крваво место на свом лицу, које се никако није дало отворити.

Ипак се у последњем тренутку задржа.

— Мајко! мајко! — завапи тада.

Не би одговора. (Мајка, са оном другом ћерком, беше у крајњој соби куће.)

— Мајко! — завапи она још једном узалуд, па онда скочи до врата собе, откључа их и полете целом кућом вичући непрекидно: Мајко, мајко! На ту вику, из крајње собе, одговори крик и након мало сва преплашена, уздигнутих руку дотрча гђа Стана у салон, где се Мира, чувши крик мајке, бацила на под.

Видећи Миру сву у сузама и црнини како лежи на поду, мајка јаукну, а тако исто и њена друга ћерка, која је заједно са њом дотрчала на вику Мирину.

— Миро, шта ти је»

Мира не одговори.

Мајка се онда спусти до ње, и, ухвативши је око појаса, кушаше да је дигне, али · никако не успе.

— Миро моја, шта ти је» Реци! — мољаше је она.

Мира не одговараше. Њој је изгледало као да је већ давно мртва, и да то чује још далеке земаљске гласове у својој још потпуно неизгубљеној људској свести.

— Миро, моја Миро, реци забога, проговори шта ти јер

— Миро, шта ти јег — мољаше је и сестра, сва у сузама.

„Нато Мира мукло, као за себе, као уверена, да је више нико не чује и не разуме, рече:

— Отровала сам се!

Мајка јаукну, сестра крикну. Али се не изгубише.

— По лекара, трчи по лекара! — крикну + мајка другој ћерци.

Мирина сестра оде трком по њега.

| 1 | | |