Žena i čovek : pripovetke
106 СИВЕ МИЛИЧИЋ
— Буди мирна! Послали смо по лекара. Мора да је већ близу.
— Нећу моћи поднети, мајко! Убиће ме!
На то се она случајно покрену, те се, одједном, повратише болови. Њено бледо, измучено лице искривило се потпуно у грчу бола.
Мајка се, са свом својом нежношћу, нагнула над њу; теши је.
— Зови Ивана! — крикну Мара, одједном. Зови га!
А ни сама није знала зашто га зове. Осетила је, да би он морао да буде ту, чисто нагонски. Као да је желела да он својим очима гледа, како она, до краја, пати њега ради.
Мајка се дигну и изађе на доксат да позове Мариног мужа. Кликну га. Он не одговори. Мора да је у подруму. Старица се спусти низ степенице. Врата на подруму бејаху отворена. Зовну:
— Иване!
— Ево ме! Шта је»
Иван излете из подрума, сав ужурбан, прљав, са изразом највеће радозналости на лицу.
— Шта је» — запита он сада мирније, осетивши да се преварио.
— Зове те да дођеш.
Иван се диже, полако, тешко, по степеницама; старица пред њим.
Кад ово двоје уђе у собу, Мара, полако, отвори очне капке, као неке оловне поклопце, и погледа обоје, болно, својим великим црним очима, а две крупне сузе заблисташе јој на трепавицама.
— Тешко ми је! — рече бојажљиво. — Кад ће стићи лекар»
— Не знам. Пошао је Илија са мазгом по њега. Могао би већ ту бити. Не знам што га још
нема, — одговори Иван веома брзо и окрену се да поново изађе. — Иване! — прошапта на то она, тихо, готово
мртвачки.
а
| 4