Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ 121

На ове речи Мара је још више пребледела, затреперивши као застава на ветру. Узалуд покушаваше да задржи сузе: оне јој одједном грунуше, као изненада киша.

Пријатељ се збуни на то, Иван се намршти, а Мара плакаше.

Тада се Американац диже и, као да нешто тражи, оде до другог стола, па онда на прозор.

— Престани једном. Шта ти је» — викну јој Иван.

— Тако, дошло ми.

Најпосле се Мара умирила и пријатељ предложи да иду лекару, јер да он башу ово време прима.

Дигоше се и изађоше на улицу. (Улица је сада била живља него пре кад су Иван и Мара приспели. Дућани су били отворени. Сељаци, из ближњих села, куповаху разне ствари, викаху, довикиваху се, као са брда на брдо, иако су били сасвим близу један другом.)

Стигавши до лекарове куће, Американац удари алком на вратима. Неко невиђени отвори их. Они сви троје униђоше и попеше се високим степеницама на први спрат где је била лекарева амбуланта. Лекар их дочека, поздрави и запита за разлог посети. Иван исприча. Лекар тада замоли обојицу мушкараца да изађу.

Читав један сат трајао је преглед. На сва питања лекара Мара је спремно одговарала, некако чудно расположена после оног плача, и као да верује, као да осећа, да ће јој овај човек помоћи и дати јој могућност онога што ће њеном животу донети једини смисао.

После свршеног прегледа лекар позове поново мушкарце у собу и онда започе дугачка његова прича о Мариној болести.

— Треба извршити једну тешку операцију, па, ако успе, даће Мари могућност да поново занесе. Изјави само на свршетку, да он сам не може да