Žena i čovek : pripovetke

АГНЕЦ БОЖЈИ 127

некако чудно. Њени су сада, сигурно, за вечером. Отац ћути, као обично. Мајка, сигурно, уздише, Сестра плаче... Сети се данашњег дана, и свега што се у њему десило.

(У том тренутку угасили су, готово, све сијалице. Соба је у некој чудној полутами).

Мари је још у очима како су данас пренели оног мртваца. Стресе се. И први пут осети неки страх : чудни, тајни. Погледа на сусетку. Она је већ спавала. Е

Тада, Мара, у овој муклој тишини, у којој се само чуло мукло ударање сата из покрајне собе, осети страх од смрти први пут.

П

Сутрадан је Мара била расположенија. Као да и није било јучерашњег дана. Она би се брзо привикла на све. Болница јој је већ нешто обично. Сусетка јој је већ пријатељица. Оне разговарају непрекидно.

Иван је дошао око девет сати. Она му се кушала насмешити, али се уозбиљи кад га виде поново мрка.

А он је сео крај кревета, седео неко време, проговорио неколико речи, па изашао у башту да пуши.

И онда је дошло подне, обед, послеподне. Одведоше је у купатило да се већ други пут окупа.

Тако је ишло даље, до уторника, великог уторника, кад се морала извршити операција.

Тог дана, дошли су јој око десет сати да је пренесу у салу за операције. Положише је на носила и однесоше. Поздравила је Ивана, насмешила се сусетки, која се поново препала и дуго цептела од страха.

У операционој сали положише је на операциони сто. Прегледаше је поново. Пронађоше исто што и они пре. Успаваше је.

Међутим, у селу, већ рано ујутру, цела поро-