Žena i čovek : pripovetke

ЧУДОТВОРНА СЛИКА 19

брише са Маријиног тела, и друго, да је њима немогуће преварити икога, а исто тако и признати икоме оно што се с Маријом догодило.

Пред тим немогућим решењем она није била у стању да ишта друго учини већ да се баци сестри око врата.

То и уради, плачући и шапћући:

— Маријо, мала Маријо, сестро моја!

8

После овог и оваког мучења, Марија се осетила тако сломљеном, тако малаксалом да ју је Марта морала одвести, готово однети, до спаваће собе. Ту се она полако почела да смирује, осећајући ипак у целом телу неку нелагодност, неку утученост која никако није пролазила.

У то се приближило и вече и ноћ...

Драгутин тог дана није био дошао.

За недолазак имао је много разлога. Он је, од недеље, ушао у најнемилосрднију борбу са целом

варошицом, или боље: он је од недеље постао циљем

најгорих напада и гађања најбезобразнијим клеветама и опадањима. Због оне наклоности коју је у недељу, за мисе, и после, посетама, показао према Марији Мариновић, запалила се читава варошица. Оно што се још никада није било десило, догодило се одједном.

Почеше најпростија, најнижа оговарања Марте и Марије. Оне које су, досада, биле стављане за пример и углед свим ћеркама и сестрама целе варошице, одједном беху свучене у најпрљавије блато. Приче о ноћним састанцима са неким млађим поповима, са неким каноницима (у броју којих беше и њихов рођак Дон Стипе), ствараху се сваког дана. И, онда, све те приче, ниске и подле, подносиле се, као на послужавнику, на дар Драгутину, срећно и весело, као да му се подноси најлепша кита цвећа: најмириснијег и најшаренијег, из њихових племенитих башта, његовогтако племенитог завичаја. Осим

2“