Žena i čovek : pripovetke

ЉУБОМОРА 37

Најстарији сељак, који је ваљда једини био остао трезан, опомену оштро сељаке због тих неумесних шала, а Филипа одведе у његове собе, где, спашен од сељачке безобзирности, још за дуго времена слушаше пијане крикове, смех, и вику сељака.

Мислећи о свему што се данас десило, налазаше затим у свему довољно разлога да зажали што се повиновао одлуци своје породице те дошао на висораван. Да је само могао био би се исте ноћи вратио. Одушевљење из варошице издало га; изгубио се сав онај његов велики занос успомена из детињства. Груба стварност оборила је потпуно његов сан.

Међутим се, у доњим собама где је била гозба, смирило све. Завлада тишина благе септембарске ноћи. Тада се Филип приближи прозору и загледа у оно неколико раштрканих кућа што се збише под брежуљак, сав обрастао дрвећем. Гледајући пажљиво на све, њему се учини, као да се од његове давне посете овој висоравни на њој све изменило: и куће, и дрвеће, и путеви, и људи; они највише.

И поново зажали што је дошао; па, пришавши кревету, баци се обучен на њ, те, после мало, заспа.

4

Сутрадан, рано ујутру, започе берба.

Задовољни родом винограда гоничи мошта певаху путевима. Чуле се зурле, које се сваке године само о берби чују. Тако оживеше путеви и виногради: песмом, дозивањем, виком и псовкама.

Филип, дошавши рано у виноград, на почетку, са великом пажњом, надгледаше рад сељака. Баш као да је хтео да се свети свима за њихово јучерашње понашање при дочеку и гозби. После, поста мало расејанији. Његова пажња поче, полако, да се креће путем далеких успомена.

Најпре поче да се удаљава од тргача; стопу по стопу; па, онда, све више, док, најпосле, не оде далеко од њих, чак у други, још небрани, вино-