Žena i čovek : pripovetke

38 СИВЕ МИЛИЧИЋ

град. Одатле пак, осетивши да му се враћају у памћење све и најзамршеније успомене из детињства, чисто одјури брежуљцима и дигну се на ограде винограда.

Тада све оно што му првог тренутка није изгледало онако дивно, као кад се свега тога сећао, под јесен, у великим туђим градовима, одједном га потпуно очара.

Детиња радост — пре толико година — била је створила у њему, од свих ових каменитих предела, најчаробнија места на земљином шару. Сада се све то што му се чинило на почетку некако збијеним (шта више, и оно огромно, недогледно море, са небројеним острвима, и оно му се учинило мање и не онако чаробно, као некада) поче некако да се шири, распиње и, одједном, врати се у његову душу (целокупно) давнашње његово одушевљење и обузе га потпуно.

Да ли се то будила у њему она далека, незаборавна радост детиње душе, или се то, мало помало, приближаваху једна другој: давнашња уобразиља и садашња могућност заноса Он то није знао, он то није испитивао, он је само осећао, као да се, одједном, уздиже, као да му неко неком чаробном моћи збуњује главу, и он би, сада, најрадије трчао са краја на крај ове високе висоравни, уздигнуо се (на крилима, шта ли) и бацио се онда са висине, стрмоглавце, у тај плави понор (да ли мора, или неба, ни сам није знао!) и ишчезнуо у бесконачности.

И док су сељаци брали грожђе, гњечили и односили га, он се није ни освртао на њих, он их је пуштао да раде шта хоће према својој вољи и увиђавности — верујући у њихову исправност, или, боље, не мислећи нинашта, те настављаше своје непрекидно стање великог пијанства од свега што га је окружавало.

о

Првог дана, видећи га сељаци како трчи, од зида до зида, од винограда до винограда, а, понекад, и виче, почеше да му се ишчуђају.