Žena i čovek : pripovetke

4

| ко

СИБЕ МИЛИЧИЋ

протумачиво, повуче је тако страсном силом њему, да је полако губила сваку власт над собом.

Ујутру пре него би он стизао у виноград, она би била сва узнемирена: обазирала се, окретала, у правцу одакле је он морао стићи; а кад би га, још на далеко, видела где долази, трчала му је у сусрет, сва весела и радосна. Тада, обоје заједно, обилажаху по брежуљцима, по оградама, радосни што су једно до другога.

Филип, ушавши у овај свет пун неке исполинске, за њега несхватљиве садржине, осећаше у овој случајној „љубави“ неко пијанство, као од оних јаких мириса рузмарина и других миришљавих трава, које се распаљују снагом најјачег сунца и цвату на овим присојним острвима, те уживаше у њеној дивљини.

А Катица, распламтела сва од страсти, слободна већ средином у којој је живела, од свих 0б6зира, чекаше само један Филипов покрет, једну његову реч, па да се преда цела својој, први пут, пробуђеној страсти.

Али, овим неочекиваним пријатељским односом, ако су, у неколико, били изненађени и Филип и Катица, изненађење је било још веће у самим задругама. Сељаци нису више никако одобравали тај однос! Све девојке и жене, видећи могућност потпуне љубави између ово двоје, примише то као највећу увреду са стране Катичине.

Лепота и чистота њена беху за њих нештр тако огромно, нешто тако лепо, да је увеличавало радост њиховог живота, као што пролеће увеличава лепоту њихових поља и брежуљака.

И њима се наједном учини: да неки гнусни, црв, нека љигава, одвратна животиња, пузе великим оваплоћењем њиховог сна о најлепшем.

— Катице — говораху јој — зар би ти могла да будеш сасвим уз тог кржљавцаг2

= Катице, зар смо те ми за њега наресивалир