Žena i čovek : pripovetke

56 СИБЕ МИЛИЧИЋ

Шта више, изгледало је, да се он са целим селом радује Матином повратку, радознао, као и цело село, шта ће се из свега овога догодити.

Једино се Ана препала. Она је добро познавала сву напраситост Матине ћуди и била је сигурна, да је он, ако се заиста враћа, готов на све, чак и на убиство. Једино што је још стишавало њен страх беше то, што је сумњала у веродостојност оног писма. Надала се, да је све то нечија сплетка са злом намером: да се што више преплаши њен муж, а селу донесе што више весеља.

Али, кад, после непуних петнаест дана од доласка писма, стиже из варошице острва глас, да се тог дана у њој искрцао Мате, Ана се страшно упла. шила и, буквално, затворила у кући, одлучивши тврдо, да никада неће више из ње изаћи, јер се 6ојала да је Мате не убије.

Цело пак село дигло се и кренуло Мати у сусрет. Из свих кућа, са свих послова, покуљаше сељаци, деца и радознале сељанке.

Како је вест о његовом доласку кренула преко свих поља и шума, ко би знао» Али, одасвуд, трчећи и довикујући се, пожурише радници према селу, као да се у њему догодила нека велика несрећа. Све је кренуло да види новог ускрслог Лазара! Све, што је само могло, скупило се на главној цести посред села, па, кад се, после кратког времена, појавио Мате у даљини, све му крену у сусрет. Трчало се да се што пре до њега стигне и да сваки (што пре!) додирне тог човека, којега су већ многи били оплакали, и да се увери (још не верујући!) да ли је то баш онај исти Мате, који је, пре три-четири године, оставио њихово мало село и отишао у страни свет, где је, према лажним вестима, имао бити убијен на улици главног града далеке земље.

Међу осталим сељацима био је и Добричина. Као и остали, и он је био изашао из чисте радозналости. Као да је све то морало да забрињује