Žena i čovek : pripovetke

ДОБРИЧИНА | 97

неког другог човека а не њега. Као да је тај страшни човек долазио у село да се разрачуна са неким другим а не са њим. Он, у истини, није ни мислио о свему томе, он је дозвољавао да се ствари развијају како оне саме донесу, не желећи се супротстављати никаквом решењу, било то на његову корист или штету. Тако вучен множином његових сељака, он је ишао спокојан у сусрет човеку који се преко света кренуо само да му се освети

Кад се сељаци сретоше са Матом, опколише га. Свак је хтео да му приђе што ближе да се, у најмању руку, поздрави са њим. А Мате се јављао свакоме пријатељски, радосно. Био је некако раздраган, изненађен оваквим неочекиваним дочеком. Са многима се и ижљубио.

Видећи га тако расположеног, после свих осталих, приђе му и Добричина. (Надао се, кад је Мате тако радостан, да, ваљда, и није дошао са неким злим намерама !)

И заиста, кад Добричина пружи руку Мати, Мате се, најпре, у оној гужви, превари, те му пружи руку, али, затим, усредсредивши боље своју пажњу на Добричину, одједном устукну. Онда, сав бесан, повукавши се мало, лупи га свом својом снагом тако јако у прса, да се цео један ред људи заталасао од Добричине, који налете на њих, као нека одгурнута лопта.

Сви се сељаци гласно насмејаше, али, ипак, некако пригушено, преко воље. Свима је било тешко при души видећи толику беду човека, који није налазио у себи снаге ни за одбрану. И, поново, прорицаху сви шапатом: да ће Мате већ прве ноћи сигурно Добричини отети Ану.

А то се и догодило, али, ипак, тек друге ноћи!

Од тада је Ана имала два мужа: једног законитог, али лажног, и другог лажног, али стварног. Један је за њу значио све оно што је она о мушкарцу мислила, а за другог је осећала нешто