Žena i čovek : pripovetke

ДОБРИЧИНА 61

схвати одмах шта се догодило, па поче да виче и да псује:

— Шта ми бијеш козе» Зар су твоје

Викаше она тако дохвативши један велики камен да га баци на Добричину. А Добричина, још увек бесан, одговараше јој неко време, док јој, најпосле, сетивши се с ким има посла, не довикну, да ће довести комисију за процену, па скочи натраг у виноград.

Али тек тада она блесава старица побесне! Препавши се — због породице — од претње Добричинине стаде да завија као бесомучна.

— Ког Ти» Ти ћеш довести комисију Тиг Добричина» Ко се још и тебе боји» Има и кога! Таквог човека! Доведи рађе комисију у своју кућу, да ти чува жену од Мате, да на твоје очи не спава са њим!

(На ту вику, са свих страна, на свим оградама, појавише се сељаци и смејаху се гласно).

А Добричина, идући по свом винограду, слушаше све увреде старичине и ћуташе. Није му било стало шта она виче, кајао се само што јој је оно за комисију довикнуо.

— Паметније би учинио да сам ћутао и извршио то што сам био одлучио, а не ово овако лудо и непромишљено.

— Подстакнуо сам само глупост ове старице, па сада морам да непрекидно слушам њене најкрвавије увреде, а да на њих ни на какав начин не могу да одвраћам. Зашто сам то учиниор Зашто

Тако окривљаваше Добричина и у овоме сам себе и очекиваше, сваког тренутка, да старица престане са својим увредама.

Али иако се он владао као обично; иако је сам себе уверавао да нема никаквог смисла да се вређа на сва та блесава добацивања, она су му, мимо његове воље, тутњала у ушима и одјекивала у мозгу.

А кад је старица наставила, набрајајући, као велике литаније, све и више него што је чула: о недозвољеном односу жене Добричине и Мате, вређа-