Žena i čovek : pripovetke

ДОБРИЧИНА

тује, да скине све блато које ми је досада бацила у лице. Она ће морати учинити, иначе...

И, бесан, очеличен свим досадањим увредама, које му, све одједном, грунуше у памћење, крену брзо, готово трчећи, према свом селу.

5

У првом тренутку, Добричина осећаше у себи довољно снаге и мушкости за извршење овога што је био наумио. Ишао је са тврдом намером: да ће да стане пред жену одлучан и да ће да расправи са њом, очи у очи, страшно питање свога унижења.

Он то мора да учини! Дошао је његов тренутак!

Али како је размак између његовог виноградића и његове куће био довољно велик, то се жар распламтеле срџбе Добричине полако гасио.

Поново се почело да, полако, јавља оно његово снисходљиво расуђивање у њему, онај разум његовог подређеног положаја, те још пре него је и стигао у село, Добричина осети, да није остало у њему више ништа од оне његове „тврде“ одлуке, да се расплинула неопазице и нестала из његове воље, заједно са оном смелошћу која се тренутно била у њему јавила. На њихово место пак стаде оно његово старо осећање, које га је, још од детињства, доводило до најнижег схватања самог себе.

И, кад је стигао у село, он беше, поново, онај исти, стари Добричина од пре судара са старицом, који се сваком уклањао, који је, мирно, неосетљиво, примао свачије увреде.

Кући није могао. Није имао смелости за то: Није налазио ни начина да се оправда пред женом што се тако рано вратио из поља. Уморан пак од пута желео је да се негде одмори.

Тако, у недоумици, стиже до једне крчме, те сврати у њу, да се мало смири, па да после поново крене натраг за свој виноград.

Али се ту догоди све друкчије но што је он био одлучио. Крчма га понела, занео га мирис вина.