Žena

МАЈЕ ВЕА 2 пробе ради угасио електрику, која данас тамо гори, не видиш савршено ништа. У појединим тамипцама је вода до чланака, јер су тамнице равне с морском површином. Била су и она два господина с нама. Они су разгледали онај мали простор, где су џелатп давили осуђенике, а ја и мама склонисмо се у једну малену ћелију, да не гледамо и не слушамо оне страховите приче.

Тада су почела она два господина да разговарају. „Лагано, шапатом, али сам ипак чула сваку реч. Говорили су немачки. И замисли вамо, говорили ву о мени.

— Како ти се допада она мала 2 — питао је старији господин.

Онај млађи, сликар, (познала сам га по гласу), рече мало отежући: —— Ништа особито.

— Лепушкаста 2 — пита онај други.

— Осредње лепушкаста.

— Није непријатна 2

— Онако, онако, подноси!

Дакле: Ништа особито, осредње лепушкаста и онако, онако — подносим.

Маро, добра моја Маро, разумеш ли ти тог!

Две ноћи нпсам спавала. Прву ноћ, што сам из стручњачких, уметничких уста дознала, да нисам лепа. А м је огледало п моје уображење кавиваше ми друк чије. Дакле, нисам лепа.

Ја сам оне ноћи сахранила и оплакала лепоту моју, оно што ми беше најмилије. У оном простору, у коме су млетачки џелати давили осуђенике, удавио је и онај Немац моју лепоту. Знаш ли ти шта значи то: Нисам лепа 2! Ништа особито, осредње леопушкаста и онако, онако, подносим. Али већ било па прошло!

Другу ноћ нисам спавала, што ми је дошла на

памет још страховптија мисао. Маро, Маро, ја ти нисам хтела до сад о том писати, (да не пзгледам хвалисава), алп сад ти могу казати: Већ друге недеље како сам дошла па пансионата, јавио ми се први просилац.

Кад је дошао отац са пива, рече ми у смеху, како му је ув пут споменуо један наш професор: Би ли смео доћи да ме проси 2! Он ме и воли и поштује и